ЈОВИЦА ТИШМА, ДОБИТНИК НАГРАДЕ "ГОРДАНА БРАЈОВИЋ": Живим (за) игру

ОБИЧАЈ је у та давна времена, када сам се ја родио, био да се детету по рођењу дарује нешто велико и важно, на пример име неког великог претка - почиње Јовица Тишма причу о томе како је постао писац за децу.

Новости

- У мом случају, било је одлучено да ми се да име деде Јоше, Јована - стварно великог човека за кога се, приликом бацања камена с рамена, говорило да му јагње на руци спава (толика је та рука била), а био је за главу виши и пола метра у раменима шири него ја данас. Таквој одлуци породичног савета супротставила се баба, узвикнувши "Куд овом прцољку да дате име оноликог човека?" Тако ја (п)остадох Јовица. И кад год сам касније покушао да напишем нешто што би доликовало једном Јовану, увек би то испало сувише шашаво и неозбиљно и приличило би тек једном - Јовици. Ето тако сам постао дечји писац.

Толики је тај Јован звани Јоша човек био (мимо телесних габарита) да је, на понуду страног режисера да, за велики доларски износ, одигра ролу партизанског команданта који на коњу ујахује у његово далматинско село као ослободилац, одвратио "Ја нисам тражио никакве новце ни за одштету од Италијана који су ме током окупације ослепели, а камоли да бих прихватио да за велике паре будем лажни партизански командант". Ипак, биће да је "мали Јовица", све тако пишући "неозбиљно и шашаво" и "играјући се уметности" уз сталне игре речима, временом дорастао великом деди Јовану, макар до тих рамена. Не би Јовица то помислио нити признао ни за живу главу, но о томе сведоче реакције на његов рад. Па и награде које се нижу - а у последње време су га једна за другом задесиле "Гордана Брајовић" коју додељују општина Алексинац и Компанија "Новости" и "Александар Вучо" Институт за дечју књижевност, обе за књигу "Био једном један страх" у издању "Лагуне" (за коју се затекао и у ужем избору за награде "Политикиног забавника" и "Душко Радовић"). Ова прва са именом дечје песникиње биће му уручена 25. априла, док је недавно примио ону бијеналну, новоуспостављену са именом писца чије је књиге волео.

- Рекли су ми на додели "Вуча", "Сад си, као први лауреат, ушао у историју". Одговорио сам "Може у историју, само ме немојте у лектиру, да почну деца да ме мрзе". А ја сам у оно време једва чекао крај једне школске године, да добијем лектиру за наредну, онда се занесем и већ почетком лета прочитам све. Волео сам "храброг Кочу" и Вучове књиге, филмове, а тек после сам увидео и колико је био модеран, први наш писац који је увео децу као јунаке а не неке пасивне ликове којима се држе придике.

о То да сте волели и Вучово надреалистичко поигравање језиком, видљиво је у вашим причама "Био једном један страх". Како сте их писали, где су настајале?

- У аутобусу, док смо током летовања путовали на излете куцкао сам на телефону шта ми падне на памет, а падало је толико тога да сам по повратку имао готово целу збирку, основе које сам разрадио и дорадио. Допала ми се та шашавост која се нашла и у поднаслову "Шашаве приче за нестрпљиву децу".

о Почели сте, ипак, пишући "као велики Јован", за одрасле. Шта сте заправо по професији или - шта је ваш позив?

- Да, писао сам и поезију и прозу, неколико деценија радио на смедеревском радију а од тада ми је основна делатност - позориштанце, које већ 13 година водим са другаром из детињства Бодом Нинковићем, чију сам романсирану биографију такође објавио за "Лагуну". "Дечја земља" је право старинско путујуће позориште у коме смо сами и возачи и сценаристи и редитељи и глумци и костимографи и сценографи... Обилазимо и најмања села где играмо за по двоје, троје преосталих ђака, домове за децу без родитељског старања где смо заједно са малишанима писали комаде које бисмо те вечери извели. Са њима сам креирао и ововековни пандан књизи "Оловка пише срцем", наша се зове "Ова рука путује". Деца из дома су нам певала и песме за један ЦД... Штошта, дакле, радим, а углавном се играм.

о Важан део вашег играња је и - музицирање?

- Да, Бода и ја имали смо и рокенрол бенд "Опс" са којим смо пре неких 46 година победили на зајечарској гитаријади - која је после тог нашег "превише слободног" наступа "избачена" из Дома ЈНА, а ми никад нисмо снимили ону наградну плочу. Међутим, бенд јесмо обновили, пре 13 година смо свирали меморијални концерт у част преминулог гитаристе, и поново свирамо. Бода и ја снимили смо и три ЦД-а са песмама за децу.

о Стиче се утисак да себе не схватате до краја озбиљно, нити као "озбиљног писца"?

- Пишем зато што осећам потребу и увек сам крајње сумњичав према себи, не сматрам да све мора да ми буде објављено. Ужитак ми је у самом том процесу, а кад је књига објављена ионако више не припада мени већ читаоцима, ја одох да радим нешто друго. Награде наравно пријају, али не желим да морам да подсећам себе "Ти си обичан писац за децу". Позориште је исто тако - игра, лепо радовање за све нас. Од нечега (мора да) се живи, али и за нешто (мора да) се живи.

Признања

ПОНЕО је Јовица Тишма и раније, чак и за оно "одрасло" писање у почетку, разна признања, попут "Печата вароши сремскокарловачке", Златне значке КПЗ Србије или "Златног кључића" Смедеревске јесени... Најдража му је, вели, смедеревска награда која подразумева почасно чланство у библиотеци, из које као лауреат сме да износи и носи кући колико год жели књига...

Циле се заљубљује

ПОСЛЕ сликовнице "Циле, размажено пиле" ("Лагуна") Тишма ради и на "Циле, заљубљено пиле", коју је првобитно написао као комад за дечје позориште у Бијељини.

- Циле је кренуо у праву школу и време му је да се заљуби - каже, и додаје да воли да пише за децу до десетак година јер већ са 12-13 почну да се праве важни, баш као и одрасли што се праве. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације