ОД МАЛИХ УЛОГА СТВАРАЛА ЈЕ ЧУДО: Недавно из штампе изашла монографија "Рената Улмански, Његово величанство: Случај"
ВИШЕ од шездесет година стајала сам пред гледаоцима. Никада за мене то није била збирна реч - публика. Био је то гледалац чије су очи тражиле моје да у њима пронађу некада смех, некада муку, некада одговор, или да ми упуте питање. Ако су некада моје очи биле празне - опростите ми, нисам умела боље и више.
фото Архива "Новости"
Ове речи можда најбоље осликавају уметничко биће Ренате Улмански. Изговорила их је приликом примања Статуете "Јоаким Вујић" за допринос развоју позоришног живота у Србији. Тим поводом изашла је и монографија "Рената Улмански, Његово величанство: Случај" (приредио Марко Мисирача) у едицији "Јоакимови потомци".
- Рената је одабрала овај наслов зато што је њен уметнички пут, заправо, случајно одабран. Ниједна ствар која јој се десила није била планирана, њена прича није типична глумачка - каже приређивач и редитељ Марко Мисирача. - Није реч о блиставој каријери од почетка до краја, на том путу било је прекида, промена и разних ломова. Зато је ова књига много драгоценија, занимљива је и за људе који се не баве позоришним послом. Сведочи да пут може бити трновит, али да се на крају круг лепо затвори и у позној доби стигну велика признања. Стеријина награда за животно дело и Статуета "Јоаким Вујић" показују да њен труд није био узалудан...
Рената Улмански рођена је 29. новембра 1929. године у Загребу. Отац Милан Улмански био је доктор права и шумарства, а мајка Ерика (рођена Врадач) професорка музике. Две године после ћерке Ксеније (касније балерине) и шест година пре Милане (касније професорке музике), добили су Ренату. Њен први сусрет са сценом десио се већ са четири године у сарајевском Народном позоришту. Недуго потом, мајка Ерика (1938) одвела је све три сестре Улмански на аудицију у Повлашћено позориште за децу и омладину "Рода" у Београду, где Рената дебитује као чланица балета у представи "Мачка и врабац". Само седам година касније положила је пријемни испит у тек основаном Драмском студију при Народном позоришту, а за ту прилику одабрала је монолог Принцезе Еболи из Шилеровог "Дон Карлоса". Играла је у Народном, касније СНП, Београдском драмском и Атељеу 212. Између осталих признања, добила је и две награде нашег листа, обе за епизоду на Стеријином позорју - за улогу Меланије 1972. у представи "На лудом белом камену" Атељеа 212 и Госпођу Петровић у представи "Скакавци" ЈДП 2006. године.
- Обично монографије пишу савременици који су пратили добар део нечије каријере. Нисам имао ту срећу, па сам се првенствено ослањао на прву деценију 21. века и последњу Ренатину велику уметничку деоницу: "Скакавце" и "Елијахову столицу" у ЈДП, "Прославу" у Атељеу 212. То је тачка у којој смо се пронашли и одатле кренули у неки времеплов - истиче Мисирача. - Књига је настајала из наших разговора. Заједно смо "напипавали" шта би требало да се нађе у монографији и од старта смо се сложили да ће то бити - прича о другима. Да кроз причу од другима, сјајним и великим ствараоцима, причамо и о Ренати и једном добу, сјајном и значајном, још од пре Другог светског рата. Дакле, од њене четврте године, па све до последњих улога на Радио Београду. Пред читаоцима је велики опус од скоро осам деценија - биографија, критике, документи, сећања...
На питање како "у својству" редитеља гледа на живот и каријеру једне несвакидашње (не само уметничке) личности, наш саговорник каже:
- Рената је особена у много чему. Једино што можемо да јој замеримо је превелика самокритичност. У књизи, често духовито, много више говори о својим неуспесима него успесима. Фасцинанатне су и њене приче како је "ни од чега" правила медаљоне и стварала интересантна глумачка решења. Неким невероватним начинима успевала је да од тако малих улога створи чудо. Касније је и Миру Траиловић инспирисала да нека од тих решења користи у свом редитељском раду.
А како је низала своју глумачку огрлицу, можда је најбоље описала овим речима:
- Хоћу да нађем неку везу са великим глумцима и оним другим. Ти други су драгоцени, јер су неопходни. Глумац који понесе велику улогу има много времена за, рецимо, велике тренутке. Ми остали имамо само један једини тренутак. Коме је теже? Енглеска реч која нас дефинише је supporting. Правог превода за ту реч нема, јер је у преводу изгубљена њена лепота. Ја бих је превела "пратећа", али узимам себи слободу да уз пратећа додам драгоцена и неопходна...
ЛИТЕРАРНИ ДАР
- ПОРЕД глумачког, иза Ренате је и преводилачки рад о коме јавност мање зна. Петнаестак позоришних комада преводила је са немачког и енглеског, а неки од њих су и објављивани. Оно што посебно радује је да ће јавност, поред глумачког и преводилачког, у монографији открити и њен литерарни дар. Мало глумаца тако дивно, са укусом, мером и специфичним стилом пише о колегама, својој каријери и бројним, значајним људима доба у којем је живела - каже Мисирача.
Препоручујемо
ТРИБИНА „ДНЕВНИК О ЦРЊАНСКОМ“ У НОВОМ САДУ : Културни центар Војводине „Милош Црњански“
11. 12. 2025. у 12:38
ГЛУМАЦ ДАО ОБЕЋАЊЕ: Александар Којић добио награду за монодраму Радоша Бајића (ФОТО)
09. 12. 2025. у 22:10
СУКОБ НАМ ЈЕ ПРЕД ВРАТИМА Руте упозорава: Ми смо следећа мета Русије
РУСИЈА би могла да буде спремна да употреби војну силу против НАТО-а у наредних пет година, сматра генерални секретар НАТО-а Марк Руте.
11. 12. 2025. у 15:46 >> 16:40
ОСУЂЕНИ ЗА УБИСТВО СТАРЦА У ЗАТВОРУ ПАДИНСКА СКЕЛА: Зрна саосећања немају, изречене вишегодишње казне
СРЕЋКО Стефановић (22), Саша Станковић (22) и Далибор Петровић (24) оглашени су данас кривим у Вишем суду у Београду за тешко убиство Станимира Брајковића (74) на безобзиран и насилнички начин у затвору Падинска Скела почетком фебруара 2024. године. Овом првостепеном пресудом Стефановић је осуђен на 19 година затвора, а Станковић и Петровић на по 18 година.
11. 12. 2025. у 16:22
"СТИГЛИ СРПСКИ ХУЛИГАНИ!" Аустријска полиција плаши грађане по улицама Граца због навијача Звезде
Штурм Грац и Црвена звезда играју утакмицу у Лиги Европе, а пред тај меч аустријска полиција је урадила нешто несвакидашње.
11. 12. 2025. у 16:15
Коментари (0)