ЕКСКЛУЗИВНО НОБЕЛОВАЦ ГУРНА ЗА "НОВОСТИ": Запад крије историју својих колонијалних злочина

КАДА бисте питали пролазнике на улици ко сам, не би знали, истицао је скромни писац Абдулразак Гурна. Био је углавном непознат осим читаоцима родне Танзаније и Велике Британије, где је избегао пре више од пола века.

Затечен Абдулразак Гурна, Фото АП

Његови романи који говоре о утицајима колонијализма на живот у Африци и судбини избеглица у раскораку између култура и континената имали су похвале књижевне критике, али и скромну продају.Тако је било пре него што је 2021. добио Нобелову награду за књижевност.

Данас његови јунаци "причају" на четрдесетак језика о својим патњама, прекршеним обећањима власти, међусобним сукобима, егзилу, губитку, надама, стремљењима, а Гурна је други најпознатији син Занзибара, одмах иза прослављеног музичара Фредија Меркјурија.

Тек је четврти писац црне пути који је освојио Нобелову награду. Изгледа млађе од своје 74 године, има пуну главу седе косе, а након што се пензионисао као професор енглеског језика на Универзитету у Кенту, живи у Кантерберију. У Енглеску је стигао као избеглица шездесетих година прошлог века, а сада је британски академик. Током дуге књижевне каријере писао је есеје и кратке приче, али му је највеће књижевно признање донело десет романа, међу којима су најзначајнији "Рај", "Поред мора", "Напуштање" и "Живот после живота". Сва четири романа код нас је објавила "Чаробна књига". Ексклузиван разговор, за "Вечерње новости", са Гурном започињемо причом о томе колико му се живот променио након што је добио "Нобела" и шта му је ова награда донела.

- Срећан сам што сам награђен најважнијом наградом за књижевност. То је велика част о којој маштају сви писци и највеће признање за моје стваралаштво. Поносан сам што је баш мени припала, знам да нисам писао узалуд - каже нам. - Награда је обрадовала многе Африканце и људе који живе у другим деловима света а суочавају се са проблемима и невољама о којима пишем. Они је, на неки начин, прихватају као своју. Драго ми је што истичу да је "Нобела" добио један од њих, зато што пишем због њих. Награда ми је донела и то да се моје књиге преводе и објављују широм света. А, шта може писца више да радује од тога да има много читалаца?!

Танјуг AP Photo/Frank Augstein

Донела је Гурну Нобелова награда и много обавеза, превише промоција, путовања, разговора са новинарима.

- У мојим годинама то понекад уме да буде баш напорно - каже писац.

Открива нам Гурна да је писао нову књигу када је објављено да је добио признање Шведске академије. Тада је стао.

- Једва чекам да се вратим писању. Због многобројних активности не могу то да радим, али у неком тренутку биће могуће да се вратим ономе што ме истински испуњава. Искрено се трудим да пишем онако како видим ствари које нас се тичу.Књижевност је задовољство и преиспитивање одређених идеја и неправди. Пишући о тражиоцима азила и избеглицама, покушавам да говорим о животу и како људи могу да преброде несреће и трауматичне догађаје. Покушавам да спознам зашто се љубазност лако претвара у неку врсту нељубазности. И, наравно, желим да створим нешто лепо, упркос свему.

Гурна је одрастао на острву Занзибар, али је као избеглица стигао у Енглеску крајем шездесетих. После мирног ослобођења од британске колонијалне власти 1963. Занзибар је прошао револуцију која је, под режимом председника Абеида Карумеа, довела до угњетавања и прогона грађана арапског порекла. Десили су се масакри. Гурна је после завршетка школе био присиљен да напусти породицу и побегне из тада новоосноване државе Танзаније. Имао је само 18 година. Први пут се вратио у домовину 1984. да види оца, кога је затекао на самрти. Поново је напустио Занзибар, али се ово острво увек појављује у његовој машти. Скоро сви његови јунаци рођени су на месту које за нас представља синоним за рај и хедонизам.

- Не знам да ли може да се претвори у опште запажање да је књижевник дефинисан географијом рођења - каже Гурна. - Има много писаца који су наставили да пишу о својим родним местима, иако су их давно напустили. Има и оних који нису везани за завичај. Мени се тако заломило. Побегао сам из Занзибара три године после револуције. Нисам имао избора. Иако је прошло много година, осећам тугу због губитка постојбине.

У роману "Живот после живота" Гурна слика разарајуће последице немачке колонијалне управе у источној Африци. У књизи све делује испреплетено - животи јунака, опустошен простор испуњен колонијалним насиљем, колонизација која уништава животе и будућност. А, да ли је задатак писца да осветли велике људске трагедије, наш саговорник каже:

- Писци најбоље знају који је њихов задатак. Нико не сме да им сугерише о чему треба да пишу. Ни ја то не дозвољавам. Људска трагедија се испољава у много облика, као и приврженост, духовност, борбеност и сналажљивост.

Фото Танјуг

Гурна често истиче како Британци и други западноевропски народи не знају истину о својој "мање гламурозној" колонијалној историји. Не познају истину гледану очима потлачених. Многи записи потичу од колонизатора, јер је целокупна историја колонијализма, или бар оно што је доступно свим читаоцима, исписана на Западу. На питање на који начин Запад треба да се суочи са црним рупама своје историје, Гурна одговара:

- Питајте Запад. Надам се да књиге, попут мојих, могу да помогну да се боље разумеју ожиљци народа који су имали колонијално искуство.

А, да ли су приче о колонијализму завршене, Гурна каже:

- Сваки дан изнова проживљавамо последице европског колонијализма и то ћемо чинити још дуго.

Једна од тема која се провлачи кроз његова дела је трафикинг.

- Људски животи не смеју да буду на продају - говори нам писац.

У романима "Рај" и "Живот после живота" Гурна отвара питања идентитета и проналажења себе у мултикултуралним срединама.

- Боравак у таквим срединама чини нас толерантнијима и задовољнијима, а можда и бољим људским бићима.

Гурна у своје приче често уноси мотиве танзанијског (афричког) фолклора. На тај начин чува од заборава старе афричке обичаје и веровања које је његов народ преносио с колена на колено.

- Није ми био циљ да пишем бајке, већ да покажем како народне приче заправо изражавају поглед на свет једног народа. Мислим да би српске народне приповетке звучале неочекивано егзотично за читаоце у Занзибару.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације