МЕЂУ онима који су се својевремено докопали школске клупе нема ниједнога који није знао напамет неку Змајеву песму. Прву његову песму, а и прву песму уопште - "Мали коњаник" чуо сам од оца Велише. И сад као да чујем оца како брату Славку и мени ту песму декламује, пред спавање. Кад дође до онога "ђиха-ђиха", мало нас љуљушне и ми уснимо. Касније сам се наравно срео са тужним и озбиљним Змајем. Породична несрећа која га је задесила скоро да нема пандана у српској литератури. Али он је и поред тога наставио да испуњава задатак који је себи наменио.

Коментари (0)