НЕКАДА СМО СЕ ВИШЕ ВОЛЕЛИ И ПОШТОВАЛИ: Олга Одановић, најангажованија српска глумица и првакиња Народног позоришта, о времену младости...

СВАКО од нас, бар једном у животу, имао је "своју" Милеву: радозналу комшиницу која као саксија виси на прозору са "прегледом" у радијусу од 180 степени. Не промиче јој ништа - ко улази и излази из стана, кога жена вара или у ситне сате стиже кући...

Фото: И.Маринковић

Али да није тог свевидећег ока, многе болести, туге, немаштине и невоље, остале би иза нечијих затворених врата. Јер, и да хоћете, поред Милеве никад нисте - сами...

* Зашто "Радио Милева" буди тако посебне емоције?

- Подсећа на седамдесете и осамдесете године, када је све било другачије. Људи су се искреније волели и бринули једни о другима, с пуно блискости у комшијским односима - каже у разговору за "Новости" Олга Одановић. - Одрасла сам у малом месту, гимназију завршила у Алексинцу. Никад нисмо закључавали стан. Суботом и недељом цео улаз мирисао је на пите и колаче. Комшије би их доносиле на врата, а ако нисте ту, улазиле су и остављале шта су умесиле. Овакви гестови целом дану давали су неку топлину. Било је то време поверења и поштовања. Свако ће у серији наћи парче свог живота или сећања. Сада смо се много отуђили. Убеђена сам да ће као и "Село гори", како пролази време, "Милева" бити све гледанија.

Фото: И.Маринковић

* На телевизији сте прву улогу имали у "Бољем животу", у епизоди у којој Гига води жене у Грчку за 8. март?

- Добила сам је на кастингу. Била сам млада и веома срећна кад су ми јавили да ћу је играти. И то са Марком Николићем, Цецом Бојковић, легендама нашег филмског и позоришног живота. Мени су се ноге одсекле, имала сам толику трему и узбуђење пред покојном Радом Савићевић, па с Миром Фурлан. Предивно искуство.

* Рада је била изузетна глумица, а никада није добила признања која је заслуживала...

- Била је божанствена. Од оних које је народ изузетно волео. Природна, као натуршчик. Комедија је, по мом мишљењу, најтежи жанр. Поготово на телевизији и филму, кад треба да "пређете" екран и допрете до гледалаца. Потребно је много енергије, прецизности и промишљености. Човек се исцрпи и умори, превелико је то давање. Сви велики комичари које сам упознала имали су приватно и малу дозу сете, меланхолије. Човек се много умори, отуд ваљда и та меланхолија...

* Шта глумца (па и комичара) чини посебним? Коме сте се на својим почецима дивили? 

- Још на Академији писала сам рад о Неди Спасојевић. Невероватна особа и предивна глумица. Веома сам волела Милену Дравић и Оливеру Марковић, Цецу Бојковић и дан-данас обожавам да гледам. Иначе, комедија је посебан жанр и за њу морате да имате посебан дар. То некако одвајам од "општег" талента који поседујете. У њој не можете да се понављате, морате да бришете све што је било прошли пут и крећете из почетка. Као искуство, чувам га у неким својим фиокама, али кад почињем нешто ново - заборавим све претходно. Сека Саблић је једном дивно рекла: "Нема ту шта, ви морате да постојите." Што значи да људи треба да вам верују и да сте аутентични скоро на нивоу документарности. Једноставно изгледа, али није лако достићи.

* Има глумаца који пре почетка рада воле да виде костим, јер им је онда лакше да граде улогу. Одакле ви крећете?

- Ја се држим школе и мог професора Миленка Маричића који ме је научио да је глума занат који мора да се поштује. Важно је да имате дара, али вам је и за занат дар потребан. Професор нас је учио да треба да уђемо у начин размишљања особе коју играмо, размислимо како бисмо се понашали у одређеним ситуацијама. Физички изглед је на другом месту, почиње се од унутрашње структуре личности. Глумци, генерално, имају добру моћ запажања. Волим да посматрам људе у пролазу, на летовању, да седим и гледам. Одатле црпим инспирацију. И Милева је жена из народа, припада великом миљеу. Људи је воле, јер је препознају из свог окружења.

* Одрасли сте у Алексинцу, али сте рођени у Цељу. Мама вам је Словенка?

- Мој отац је рођен у Лици, био је рударски инжењер. Кад је завршио школе, запослио се у Словенији и упознао моју маму. Рођена сам 1959, а већ 1961. прешли смо у Алексинац због очевог посла. Да није било тако, вероватно бих остала у Словенији и живот би ми ишао неким другим током.

* Препознајете ли у себи неке словеначке менталитетске особине?

- Не. Можда једино то што сам веома дисциплинована. Словенци су веома одговорни, посвећени, поштују систем и правила. Као Немци. А ми баш нисмо у том фазону. Можда ме само одговорност повезује са Словенијом: никада нисам каснила, умем да поштујем другог и туђе време. Иначе, док ми је мајка била жива, ишли смо тамо два-три пута годишње. Словенци гледају наше серије и воле наш хумор. Имала сам и прилику да у Београду радим са редитељем Јернејем Лоренцијем "Царство небеско". Прошли смо кроз веома занимљив процес. Чудили смо се што је узео да ради нашу епску поезију, косовски и преткосовски циклус. Веома је отворен, па кад смо га питали како се на то одлучио, одговорио је: "Ви имате све. Ово је богатство које ми немамо". Ето, нисмо ни свесни шта имамо. Остављено нам је у наслеђе много тога, али нисам сигурна да ли смо томе дорасли. Не умемо да чувамо своју архитектуру, па ми је драго кад видим да се обнављају фасаде на старим зградама. Без чувања нема ни културе ни националног идентитета. А опет, многи желе да дођу овде, да осете душу и топлину. Упркос неким мањкавостима, највише волим свој народ и живот у Београду.

* Као и с местом боравка, могло се десити да останете у "Бухи" у ком сте провели осамнаест глумачких година?

- Тамо су почели и Сека Саблић и Гага Николић, али су брзо отишли. Ја сам остала дуго и захвална сам због тога. Нарадила сам се својски, што је веома важно за младог глумца. Стекла сам искуство и кондицију, а после неколико година била сам ангажована и у свим осталим позориштима: од Атељеа, преко Звездаре, ЈДП. Захваљујући Јагошу Марковићу и "Ученим женама" почела сам да играм на другим сценама. "Учене жене" биле су хит у Народном позоришту. Касније сам с Јагошем радила још много дивних представа.

* Да ли је вашем глумачком искуству посебно у нечему допринео рад у дечјем театру?

- Како да не! У "Бухи" се борите са децом. Они вас и ремете, могу да деконцентришу. То је дрил који бих препоручила сваком младом глумцу. Ја сам се у "Бухи" ослободила, сазревала и расла, борила се са мером у глуми. Захвална сам овом позоришту јер сам у њему стекла кондицију, искуство, зрелост, а пре свега, слободу у глуми. "Буха" ми је у срцу и кад год могу одем да гледам представе.

 *У међувремену сте остварили озбиљан драмски репертоар који вас је препоручио за највеће награде?

- Недавно смо у Народном играли јубиларно, педесето "Царство мрака", у режији Игора Вука Торбице. РТС је снимио наше извођење. Нажалост, чули смо да је то последње снимање неке представе, уопште... Иначе, "Царство мрака" једна је од мојих најомиљенијих представа. Много смо лепо радили са Игором. Жао ми је што није био с нама, али верујем да нас је гледао однекуд... Диван, вансеријски редитељ. Мислим да још дуго нећемо имати таквог. Жао ми је што сам с њим урадила само једну представу. Био је величанствен човек и уметник, памет која ће свима недостајати.

* У палети позоришних наслова има ли неке "боје" која вам недостаје?

- Сматрам да је све било како је и требало. Ни за чим не жалим. Био је то мој пут. Једино бих пожелела да се мало одморим од комедије и играм у драми. Шта год. Да уђем у друге теме, размишљања, методологију. Волела бих неки излет, неко летовање, у драмски текст. 

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПРИНЦЕЗА КОЈА ЈЕ ОКРЕНУЛА ЛЕЂА ХОЛИВУДУ: Свет обележава четири деценије од смрти никад заборављене филмске диве Грејс Кели

20. 12. 2022. у 10:44

Култура

0 0

ОГОЛИЛА САМ ДУШУ ПРЕД ПУБЛИКОМ, А ОНА МИ УЗВРАТИЛА: Миња Пековић, првакиња Драме Народног позоришта у Суботици

18. 12. 2022. у 13:30

Друштво

0 1

НЕ ДАМ ДА МИ РАК СКЛОПИ КРИЛА: Глумица Миња Пековић пред публиком са причом о својој борби против опаке болести (ФОТО)

08. 12. 2022. у 16:00

Познати

0 3

ПРЕМИНУЛА ГЛУМИЦА КИРСТИ ЕЛИ: Позната по култној серији "Север и Југ"

06. 12. 2022. у 07:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације