ПОГЛЕД ИСКОСА - Етос и етнос Стоиљковића

ОВЕ године прилика је да се подсетимо једног значајног а данас заборављеног уметника.

Миливоје Мића Стоиљковић, Трифун Пилиповић - Косово, 1989, уље на платну

Мала Србија има огромно богатство у уметницима, од којих многи падају у заборав док стално пристижу нови. Миливоје Мића Стоиљковић је рођен у Крушевцу 1947. и сада је седамдесет пет година од његовог рођења. Преминуо је 2000. године. Завршио је Вишу педагошку школу - ликовну групу и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Био је члан УЛУС-а од 1974. године, добитник више награда у Југославији и свету, а бавио се сликарством, цртежом, графиком и акварелом. Аутор је наше прве књиге о поетици савременог српског фигуративног цртежа. Био је духовит и оштар у судовима, међу првима је тврдио да је Михаил Горбачов злотвор који је срушио једну империју, у време када су се сви радовали пропасти комунизма. Особен и оригиналан у понашању и стваралаштву, привлачио је исте такве колекционаре, највећи број његових дела се налази у колекцији Вука Бабића у Београду. Срамно је да се више не зна за Мићу Стоиљковића нити за још већег сликара, графичара и вајара Зорана Миладиновића, као што је и Владислав Лалицки пао у заборав. Многи други су за савремену историју уметности можда заувек изгубљени.

Од првих својих професионалних остварења из 1974. године Стоиљковић је истрајавао на самосвојном, негованом и преданом односу према српском наслеђу. Школован на катедри на којој је најјача медиевалистика, један је од првих учесника новог препорода етнолошких, митских и религиозних тема сагледаних у савременој ликовној оптици. Зато је и учествовао на најважнијој изложби те врсте, "Балканским источницима српског сликарства 20. века" у Музеју савремене уметности 1994. у Београду. За разлику од неких напредних уметника који су се од Децембарске групе до садашњих апстрактних сликара бавили нашим наслеђем Стоиљковић (или Мића С. како се потписивао) дао је решења у домену фигурације. На сасвим другој страни од националног кича, реализма и хиперреализма свих врста, па и од завичајног и интимног реализма, духовито, из померене перспективе, сагледавао је ирационализам у српској традицији. Бавио се Византијом на фантастичан начин, уносећи у радове и драж народне експресије, неке урбане наиве, као што је у градске призоре уводио поп-арт са хумором, увек свестан зачараности живота у балканском миљеу.

Основа његовог деловања је цртеж. После Драгана Лубарде, Стоиљковић се уз Бранислава Марковића и Станка Зечевића јавља као једини цртач у нашој средини који тако високо влада техникама гребања, стругања, шмирглања, испирања и набојавања, оног финог нападања подлоге, која се третира као епидерм. Насупрот присног стоји свет његових хероја, подвижника, владара, светих ратника, схимника и бојовника, ратнички, индоевропски пантеон оличен најбоље у Светом Ђорђу, кога је радо приказивао. Тако Мићина естетика и лично улази у етос и етнос.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Гребенаровићев парадоксикон

30. 11. 2022. у 08:31

Култура

0 1

ПОГЛЕД ИСКОСА: Метафизика Доловачког

25. 11. 2022. у 16:35

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: (Не)предметни свет Драгане Маравић

15. 11. 2022. у 12:24

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Драгуљи унутрашњих визија

08. 11. 2022. у 15:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације