КАКО ОДЕЋА ОТКРИВА, АЛИ И СКРИВА - КАРАКТЕР: Миланка Берберовић о књизи "Сценски костим - трагање", сарадњи с редитељима и глумцима

ПОД једноставним а "знаковитим" насловом, појавила се књига наше угледне костимографкиње Миланке Берберовић "Сценски костим - трагање" (у издању РТС издаваштва) која јој је на овогодишњем Сајму књига донела награду Удружења примењених уметника.

Фото: Милена Анђела

Писана изузетно занимљивим језиком и намењена не само стручној јавности, згуснула је вишедеценијско искуство уметнице која се током богате каријере бавила и сценографијом, сликарством и илустрацијом, педагогијом (од 1966. до 1976) у Балетској школи "Лујо Давичо", била је и стални костимограф БДП, предавач и декан ФПУ, а данас професор емеритус на истом факултету. Са посебном рафинираношћу и осећајем за меру, како у раду тако и карактеру, у књизи је сопствени рад (костим из опере "Мадам Батерфлај") ставила само на корице - све остало посвећено је остварењима њених студенткиња.

Фото: Милена Анђела

- Сад су то већ познате костимографкиње. Изабрала сам генерацију која је завршила 20. и ушла у 21. век. Пратила сам их, упознавала њихов начин размишљања, енергију и ликовну лепоту коју доносе на сцену.

Преносила им је знање и искуство, а прва и основна лекција била је да их научи да не копирају друге већ да изграде сопствени, препознатљив стил:

- Веома сам поносна што свака од њих, заиста, има другачији начин цртања и осећајности за костим који мора да буде примерен представи и редитељској концепцији, као и карактеру лика. Да помогне глумцу да га што боље донесе на сцену. У књизи је десет мојих костимографкиња, а једанаести је колега Миодраг Табачки. Узела сам његову сценографију јер ми је било занимљиво да прикажем представу ЈДП "Не очајавајте никад" (са костимима Ангелине Атлагић) као целину која је показатељ намерног кича на сцени. Доведен је до перфекције, а он тада постаје велика уметничка вредност и умеће. И, то не може свако.

Како каже, само један детаљ у костиму може да допринесе или, пак, поремети равнотежу композиције. Као и у обичном животу, одело не чини човека, али га представља:

- Може да буде и ситна грешка у кроју која одвуче посматрача да помисли да је лик једно, а у ствари је друго. Некад и са свесном намером. Тако, проститутка на сцени може се обући по клишеу, упадљиво. Али, може и да се "прикрије" сведенијим костимом, па се тек на крају открије њен карактер. Све зависи од редитеља, на који начин хоће да покаже лик у представи, а и од глумца како да га одигра. Некада нисмо много водили рачуна шта глумац мисли о свом костиму. Било је, некако, нормално да костимограф осмисли решење и да се глумац томе повинује. Ја сам настојала, верујем и моји бивши студенти, да пре него што почнем рад попричам са сваким глумцем о томе како себе види у улози. Да не буде касно кад обуче костим (а себе замишља потпуно другачије) да доживи шок. Морамо му помоћи да оствари лик који је замислио, али и упутимо у оно што даје карактер том лику. Ево примера: на сцени су сви обучени у десет црних фракова. Чини вам се потпуно незанимљиво, ипак, једном је глумцу тесан, другом велики, трећи има црвену поставу, четврти кратке ногавице... Сваки нешто оцртава. Онда тих десет људи у црним фраковима могу бити десет различитих, занимљивих карактера. Захваљујући малом детаљу.

Foto: Фото: Милена Анђела

POGLEDAJ GALERIJU

Уз Гетеову мисао да боје делују на душу (могу да изазову осећања и побуде узбуђења), наша саговорница говори о њеном значају на сцени:

- Кад радимо представу, боју одређујемо према карактеру лика,водећи рачуна и како ће да изгледа. Хор у опери делује као маса, нема карактер, па ако су костими различите боје, одређујемо је према тену хориста. Понекад не можете да докажете човеку да сцена није исто што и приватан живот, односно да не може да носи оно што воли.

За читаоца књиге веома је занимљив и податак колико је јединствен костим у луткарском позоришту. Ни он ни лутка не одлазе у "фундус", нити се могу појавити у некој новој представи.

- Лутка је неживо биће и онај који је води, глумац, мора да јој даје карактер. Костимограф прави нацрт за лутку и одређену представу. Она, дакле, има свој костим и са њим је увек неодвојива целина...

Током каријере Миланка Берберовић оставила је за собом велики број маштовитих остварења, али је ангажман у опери био најиспиративнији. Отуда и одговор на питање шта издваја у тако богатом опусу:

- "Атилу" у Народном позоришту, прву костимографију за оперу у коју сам уложила целу себе. У опери сам постигла свој врх, пружила ми је могућност да своју ликовност искажем у свему - до детаља. У "Атили" сам могла да се играм с бојама, материјалима, сликама, формама. И то у око четири стотине костима! Има и балета које веома волим, мада сам урадила само четири... Коначно, постоји и признање које ми је посебно драго: статуа "Јоакима Вујића". И даље сам једини костимограф са том наградом.

Наше вредности

- МОДА је постала универзална, у многим стварима се уједначила. Преовладађују ствари из Кине, па је цео свет постао једна велика кинеска робна кућа. Веома ми је драго што смо почели да форсирамо наше специфичности: наше село, обичаје, народну ношњу. Богата смо земља и треба да се тога држимо. То је оно што ће нас издвојити - каже наша саговорница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације