БЕЖАО ЧИМ СТВАРНОСТ ПОЧНЕ ДА ГА ЖУЉА: Данојлић - Ни у једној кожи не могу остати предуго, себи замећем трагове (ФОТО)

Драгана Матовић

27. 11. 2022. у 10:33

КАДА би се чешће бежало од родитеља, од жена, од мужева и деце, живот би био неупоредиво здравији, рекао је једном академик Милован Данојлић (1937-2022), писац коме је туђевање било судбина, још од 16. године када је први пут побегао од куће.

БЕЖАО ЧИМ СТВАРНОСТ ПОЧНЕ ДА ГА ЖУЉА: Данојлић - Ни у једној кожи не могу остати предуго, себи замећем трагове (ФОТО)

Фото Д. Миловановић

Стално је негде одлазио и долазио: Ивановци, Београд, Париз... Из француског Поатјеа, у којем је живео скоро четири деценије, његови посмртни остаци ових дана ће стићи у Србију да заувек почивају у родном селу Ивановци, испод цркве коју је писац саградио.

- Ни у једној кожи не могу остати предуго и чим ме стварност почне жуљати бежим - говорио је Данојлић. - Да, ја сам човек у бекству, непрестано од нечега узмичем. Самом себи замећем трагове, одричем се од благостања и среће и извесне врсте успешности, непрестано јурим и спасавам живу главу. Давим се у Београду, у Паризу ме често хвата очајање, у Њујорку углавном нисам знао шта бих са собом, у Лондону сам грцао од пустоши и, истовремено, у свим тим градовима имао сам и тренутке блаженства.

У Београд је Данојлић дошао крајем лета 1953, без пребијене паре, бос. Разносио је лед по кућама, и тако купио ципеле. После је три године продавао новине по улицама. Писац је 2017. године написао како је, као млади колпортер, продавао први број "Вечерњих новости":

Фото Д. Миловановић

- Управо бејах напунио шеснаесту. Го и бос, гледао сам људе и појаве са поуздањем које ми данас недостаје. Требало је негде склонити главу, и зарадити за прехрањивање. По природи дошљачког положаја упућен на улицу, упознадох, на плочнику испред Народног позоришта, колпортера Дражу. Проценивши да сам у невољи, он ми предложи да дођем у Центар за растурање штампе. Растурањем новина су се, онда, бавили различити невољници, стари и млади, ратне избеглице, изнемогле старице и полетни дођоши. У августу и септембру 1953. разносио сам НИН и "Београдске новине". Зарада по проценту, 20 одсто од продатог примерка. Онда је, одједном, избила Тршћанска криза. Београд се огласио повицима "Трст је наш!", улицама су потекле људске реке, Моша Пијаде је поручио некој британској политичарки да може Италији поклонити нешто од својих женских чари, а да не дира наш ратни плен, за министра спољних послова Италије, извесног Пелу, скован је слоган Пела-џукела, према амбасадама и културним центрима полетеше каменице.

Вести су се сустизале и престизале, догађаји су се низали из сата у сат, па је дневни лист "Борба" пустио поподневно, односно вечерње издање, да задовољи интересовање узбуђених грађана...

- Једне ноћи су и нас, разносаче штампе, потрпали у камион и са пакетима "Борбе" одвезли у Младеновац, где је неки високи руководилац, чини ми се Ранковић, требало да одржи митинг. "Борба" је, као никад у својој историји, била разграбљена. Тако ће се, сама од себе, из преке потребе, родити замисао о покретању вечерњег листа. Први број "Вечерњих новости", уз громогласну дреку, продавао сам на Теразијама.

Данојлићев колпортерски стаж трајао је до пролећа 1955. Тих година сналазио се како је знао и умео. Велику матуру спремао је у стану тадашњег телевизијског водитеља Драгана Бабића.Спавао је по сликарским атељеима.

- Архитекта Ранко Радовић ми је дао удобан, леп кревет. Једном кад нисам имао шта да вечерам, изнео сам га на улицу и продао - испричао је писац. - Затим сам спавао у дневној соби редакције "Борбе". У то време "Борба" је била највеселији лист у земљи: у њој су радили моји другари Гордан Михић и Миленко Козомара. "Млада култура" ми је објавила прве стихове. Оскар Давичо ме је подржао. Касније ме је нападао: то му нисам узео за зло. Рачунам му само ово прво. Бранко Миљковић, Весна Парун и Александар Поповић поучавали су ме о исправном суђењу и размишљању.

Често је говорио да је имао муке са речима. Други су имали муке са њим. Данојлић није био прави страдалник, али имао је огреботине у сукобима са влашћу. Београд је напустио 1984. и настанио се у Француској.

- Побегао сам из 176 разлога - испричао је. - Беше ми се тада сасвим смркло пред очима. Сетите се само: на власти су били Доланц, Љубичић, Микулић, избезумљени титоисти, црна домаћа помрачина. Оног пролећа нађен је мртав Радомир Радовић, у својој бараци-викендици код Обреновца. Спремало се суђење шесторици. Свакодневно сам сретао прогоњене људе, оне који су се враћали из затвора, или се спремали на издржавање казне. Њих можда није било тако много, тек ја сам их, не знам како ни зашто, стално виђао. Једнога дана пред "Црвеним петлом" чекали смо Владу Мијановића, да потпишемо неки протест. Уместо на састанак, Влада је, тога дана, доспео у апс. Кад је излазио из куће, тројица су му заскочила с леђа, и оборила га на земљу, као да хватају Ал Капонеа. Моју прву комшиницу су стално зивкали у полицију, питали су је с ким се виђам, ко ми долази у кућу. Већ сам се осећао као унутрашњи емигрант. Од помисли да ћу Доланца и компанију до краја живота гледати и слушати хватао ме ужас. И тако сам збрисао у Париз.

Данојлић је нападан и награђиван писац. Током жустрог разговора о његовом делу "Мука с речима", Владимир Булатовић Виб га је тада страсно бранио. Познати сатиричар је истакао да Савез комуниста не сме од себе да одбија умне снаге. Да би убедио присутне цитирао је "Гласник" ђаковачке бискупије: "У раду с младима света матера црква треба да иде на оно што је најинтелигентније и најпокретљивије. Оно што није интелигентно и није покретљиво иначе припада светој матери цркви."

- Има нешто у наградама што постиђује. Скоро да ми је пријатније кад ме нападају - рекао је Данојлић кад је добио Октобарску награду.

За Данојлића кажу да је српски патриота и сурови критичар националног менталитета.

- Шта год ко о мени рекао увек застанем и замислим се, ко зна можда су у праву. Говорили су својевремено да сам фашиста, па комуниста, великосрбин, и издајник српства и шта све још нису говорили и нико није 100 одсто грешио. Зашто? Зато што свако од нас у себи носи цело човечанство, све његове врлине и мане, све могућности најбоље и најгоре - казао је писац.

О свом патриотизму писао је и говорио често.

- Када су у питању Шекспир, Бодлер, Паунд, Јејтс, Клодел, Сиоран, ја сам интернационалиста, космополита, па и мондијалиста. Што се тиче оних који су нас сатанизовали и бомбардовали, ту сам националиста. Мој национализам је, тако рећи искључиво, у функцији отпора насиљу што га водећа сила света врши над многим земљама и народима. Колико српски, толико сам и ирачки, авганистански, персијски, венецуелански, кубански и либијски националиста. Лажи и фалсификати, којима се светски жандар служи, изазивају неодољиво гнушање. Није ми толико до родољубља колико до очувања здраве памети и неговања душевне хигијене. Исход мог опирања прилично је мршав, а да сам легао на руду или ћутао, било би још горе.

МИ КАО ЈЕФТИНА РАДНА СНАГА

У ОПРЕДЕЉИВАЊУ између јаких и слабих, поробљивача и поробљених, богатих и сиромашних, Данојлић се никад није двоумио.

- Циљ најновијих крсташких похода је брисање националних граница и локалних посебности зарад обезбеђивања слободног протока робе и капитала: дијагнозе из "Комунистичког манифеста" развој технолошких средстава потврђује у новом, још убедљивијем светлу - писао је Данојлић. - Закони који се послушно и без размишљања изгласавају у Скупштини, неће олакшати наш улазак у Европу; они су потребни бржем продору стране робе и капитала на наш животни простор, са малом или никаквом коришћу за нас. Либералном капитализму су трн у оку чак и француски, односно шведски модел социјалне државе... Што се тиче наше земље, ми смо господарима света потребни као купци или јефтина радна снага.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа

СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа

БРИЖЉИВО упаковане две нагореле воштанице и једна раскошна османска сабља пронађене у скромној соби Степе Степановића после његове смрти 27. априла 1929. откриле су да велики војсковођа није сматрао победе на Церу и Солунском фронту најважнијим биткама које је водио, већ освета средњовековних српских витезова изгинулих у Маричкој бици.

28. 04. 2024. у 06:30

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

НЕМАЧКА која је главни спонзор сарајевске „Резолуције о Сребреници“ покушава да прогура тај цинични историјски фалсификат кроз Генералну скупштину УН у време једне трагичне годишњице, ослобођења концентрационог логора Дахау, неспорног сведочанства о највећем геноцидном програму у историји човечанства чији је аутор – Немачка.

28. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

ЛЕГЕНДА КОШАРКЕ ШОКИРАЛА ЕВРОПУ: Ево снимка на коме краде парфеме у Београду (ВИДЕО)