Раније сам умео да се бојим само умора. Када то раније?
У детињству, током дугог периода студија, па још и у годинама првих љубави, управо тада. За време божићне мисе дете је увек седело међу својом породицом, у сеоској цркви препуној људи, заслепљујуће осветљеној, која је сва одјекивала од познатих божићних песама, окружено мирисом тканине и воска, а умор га је притискао са жестином патње.
Каква је та патња била?
Као што болести називају "ружним", или "злоћудним", и тај умор био је једна ружна и злоћудна патња; састојала се у томе што је искривљавала и сакатила како окружење - људе у цркви претварала је у лутке од филца и ваљаног сукна, стиснуте као овце у тору, а олтар, заједно са светлуцавим украсима у нејасној даљини, претварала је у место мучења, праћеног чудним ритуалима и формулама свештеника који служи - тако и самог ћутљивог мене, претварајући ме у гротескну фигуру с главом слона, подједнако тешком, сувих очију, зборане коже. Умором лишен материје света, у овом случају зимског света, мириса ваздуха и снега, празне околине без људи, рецимо током вожње санкама ноћу испод звезда, када су друга деца постепено нестајала у кућама, далеко иза руба села, сам, одушевљен. Потпуно ту, у тишини, у хујању ветра, у плаветнилу путева који се леде - "стеже" каже се за тако пријатну хладноћу која буди радост. Али сада, тамо у цркви, присутан је сасвим другачији осећај хладноће, потиче од умора који стеже као гвоздена девица, а оно, дете, усред мисе сам мољакао да идемо кући, што је за почетак испало просто "напоље!", и тиме сам члановима породице (још једном) покварио заједничке часове с другим мештанима, који и тако бивају све ређи, јер се народни обичаји губе.
Зашто оптужујеш себе (поново)?
Јер је тадашњи умор већ и сам био повезан с извесним осећајем кривице који га је још више појачавао, с акутним болом. Поново си заказао у заједници: челични обруч око слепоочница, а уз то и срце које крвари; деценијама касније понављао ми се неки нагли стид због тог умора; чудно је само да су ми чланови породице касније, додуше, понешто и замерали, али никада њега...
Да ли је то личило на умор из студентских дана?
Не. Осећања кривице није више било. Умор у слушаоницама ме је, напротив, чак наводио и да постанем тврдоглав или бунтован. По правилу узрок није био толико загушљив ваздух и стиснутост студената у малом простору, колико незаинтересованост предавача за материју која би ипак требало да буде његова. Никада више нисам доживео људе које њихова струка толико не надахњује као те професоре и доценте на универзитету; свако, да, чак и сваки банкарски службеник, док листа новчанице које уопште нису његове новчанице, сваки асфалтер, у врелом простору између сунца које пржи одозго и казана с врелим асфалтом испод, делује ми полетније. Као струготином испуњени достојанственици, чији гласови никада не долазе од онога о чему говоре, никад у својеврсном замаху запрепашћења (и самог доброг предавача у суочавању с предметом о којем говори), одушевљења, наклоности, запитаности, обожавања, гнева, огорчења што ни сам не зна, а све то преноси другима; много пре би се могло рећи да је то било само верглање, отаљавање и ритмично рецитовање, и то не у тону из пуних груди једног Хомера, већ у тону припрема за испит - у најбољем случају, с времена на време, у неком шаљивом међутону или подругљивом алудирању намењеном посвећенима, док се напољу под прозором зеленело и плавило, а затим и смркавало: све док се умор од слушања не би претворио у нерасположење, а нерасположење у зловољу. И опет, као у детињству, оно: "Напоље! Што даље од свих вас овде!" Али куда? Кући, као и онда? Али тамо, у изнајмљеној собици, током студентских дана плашио сам се једног другог, новог, у родитељској кући непознатог умора: умора у соби на рубу града, у којој живим сам: "умора од самоће".
Али чега сам ту имао да се бојим? Није ли одмах поред стола и столице у соби био и кревет?
Спавање као излаз није долазило у обзир. Као прво, та врста умора деловала је као да прелази у својеврсну парализу, из које по правилу није било могуће мрднути ни малим прстом, а камоли тренути оком; као да је застало чак и дисање, тако да се човек осећао дубински укоченим и обамрлим, као стуб умора; а ако бих ипак закорачио до кревета, након брзог, несвести сличног сна - без правог осећаја спавања - пробудио бих се чим се окренем, и то право у несаницу, углавном током целе ноћи јер се умор од самоће у студентској соби обично јављао касно по подне или рано увече, у сумрак. О несаници су, међутим, већ довољно причали други: како на крају несаница одређује чак и поглед на свет, како живот, и уз најбољу вољу, претвара у несрећу, па свако делање може да нам изгледа бесмислено, а свака љубав смешна. Како човек без сна лежи све док не почне да свиће, што значи проклетство за њега, а поврх њега, у паклу његове несанице и за сва промашена, на погрешну планету доспела, подмукла људска бића ... И ја сам био у свету бесаних (а ту сам, често, и даље). Уочи пролећа, прве птице лете још по мраку, а источније то и иначе често чине - као да су пуне презира, али сада се реско довикују док одлазе у своје мајушне постеље: "опет-јед-на-ноћ-без-сна". Избијање црквених звона на сваких четврт сата, које се добро чује и из највеће даљине, као да опет најављује лош дан. Туча, фрктање и дрека два мачора који одмеравају снаге док је све око њих непомично, као гласно јављање и јасно оличење оног зверског у центру нашег света. Наводни уздаси или крици задовољства неке жене, који у једнако непомичном ваздуху намах почињу, као кад се над самом главом уснулога, на притисак дугмета, покреће некаква серијски направљена машина, као да изненада падају све наше љубазне маске и поново се враћају панична опседнутост собом (ту се не воли неки пар, већ опет свако од њих на сав глас воли једино себе) и подлост....
(Одломак из књиге "Огледи", издавач "Лагуна", преводилац Душица Милојковић)
БОНУС ВИДЕО: ЉУДИ ОСЕЋАЈУ СВАКИ СТИХ: Матија Бећковић приредио празник говорећи своје песме на Фестивалу Новости
УКРАЈИНСКИ председник Владимир Зеленски хитно је сазвао састанак са високо позиционираним званичницима Генералштаба и војске због ситуације на фронту, наводи британски експерт Александар Меркурис на свом блогу на Јутјубу.
МАЕСТРАЛНИ Ненад Јездић поново улази у свет истинитих прича, доносећи нам још један узбудљив поглед на људску судбину кроз лик чувеног адвоката Вељка Губерине. Познати глумац у ексклузивном интервјуу за "ТВ новости" наглашава да је овај истакнути бранилац био изузетно специфичан, даровит говорник, посебног темперамента.
ПОПУЛАРНА млада и успешна глумица Тара Милутиновић омиљено је лице као симпатична Анчи у ситкому "Дерби у кафани Аутокоманда", којег гледамо на другом каналу Суперстар ТВ. Унука прослављеног фудбалера и тренера Милоша Милутиновића и фудбалског тренера Боре Милутиновића тумачи улогу Анчи, која је симпатична, пристојна девојка, незаинтересована за фудбал, али, хтела-не хтела бива укључена у то.
ОВОГ маја на малим екранима очекује нас епско путовање кроз живот холивудске легенде, глумца Керија Гранта. Од 8. маја на каналу Епик драма (средом у 21.00) у новој четвороделној биографској драми "Арчи" видећемо фасцинантну причу о томе како се дечак из Бристола, Арчи Лич, трансформисао у чувеног Керија Гранта, истражујући пет кључних фаза његовог динамичног живота које су његов звездани сјај учиниле вечним.
АУСТРАЛИЈСКО-новозеландска крими-драма са елементима комедије, "Убиства су мој живот", доноси нам 10. маја (радним данима од 16.05) на канал Стар крајм четврту сезону, коју ћемо премијерно гледати са остатком света.
КРАЈЕМ марта прошле године опростили смо се од треће сезоне серије "Дуг мору", а сада нам стиже још једно, овог пута, финално путовање на црногорско приморје јер драма, трилер и мистерија ове популарне приче нераскидиво су повезани са Луштицом и легендама које окружују ово полуострво. Премијерно од 4. маја, викендом, у 21.00, на Суперстар ТВ пратићемо нових 12 епизода, у продукцији кућа Monte Royal Pictures и "Телеком Србија".
Коментари (0)