Удар грома

Седи на месту које највише воли, међу стенама у подножју изгорелог дрвета. Ту где сам била кад је ударио гром, ту где умало нисам настрадала. Бам, бели пламен је сукнуо с неба. Као да је Бог показао ка теби, каже тата, али како може то да зна кад није био ту кад се то десило. Господњи гнев је попут осветничког огња. Али, за разлику од дрвета, ја нисам изгорела. Изузев стопала.

Сава Шумановић "Женски акт с огледалом" МСУРС

Два месеца на опоравку у болници. Табани су ми још осетљиви и недостаје ми један мали прст. Додирује празнину, прстом глади ожиљак. Једног дана, каже наглас. Једног дана ћу... Али мисао јој се нагло прекида, и то што ће учинити једног дана остаје да виси у ваздуху.

А сада се још неко пење на брежуљак, али с друге стране. Људска прилика се приближава и полако постаје све јаснија, добија старост, пол и расу, делове одеће, све док не постане очигледно да је посреди тамнопути дечак, тринаестогодишњак као и она, у похабаном шортсу, мајици и бушним тенис-патикама.

Одећа ти се од зноја залепила за кожу. Одвој је.

Здраво, Лукасе, каже му.

Шта има, Амор?

Прво мора да удари штапом о земљу. Затим седа на стену. Неспутано разговарају. Није им први пут да су ту заједно. Још су деца, близу границе кад то више неће бити.

Мало јој недостаје да поново заплаче, али ипак одолева. У реду је кад јој Лукас то каже јер је њему тата умро у руднику злата надомак Јоханесбурга кад је он још био мали. Имају нешто заједничко. Оно чега се малочас сетила почиње да куља из ње, жели одмах да му исприча.

Кућа је сад ваша, каже. Он је само гледа, није му јасно. Моја мајка је рекла оцу да је препише твојој мајци. А хришћанин никад неће погазити дату реч. Он се осврће ка другој страни брежуљка, ка трошном кућерку у којем живи. Кућа Ломбардових. Сви је тако зову, иако је стара госпођа Ломбард давно умрла, још пре него што је Аморин деда купио кућу како би спречио да се она индијска породица ту настани и пустио Салому да живи у њој. Нека имена одоле времену, нека не. Наша кућа? Сад ће бити ваша.

***

Тек кад је отац демонстративно изашао као велики праведник, појављује се његова млађа ћерка, излази иза биљке у саксији попут лика у фарси. Антоне, Антоне, чула сам шта је рекао.

Шта, Амор?

Обраћа јој се љутито, јер је покварила оно што би за њега иначе био узвишени тренутак просветљења. Да буде избачен из породице, да се спасе одавде!

Чула сам шта ти је тата рекао, и то није истина.

Шта није истина?

Обећао је. Чула сам га. Обећао је мами да ће дати Саломи њену кућу.

Шта?

Салома не може да буде власница куће. Чак и кад би хтео, тата не би могао да јој је препише.

Зашто?, збуњено пита Амор.

Зато, каже он, што закон то не дозвољава.

Закон? Зашто?

Не завитлавај ме. Али онда је погледа и види да је мртва озбиљна. Господе боже, каже. Зар стварно не знаш у каквој земљи живиш?

Не, не зна. Тек јој је тринаест година и историја је још није прегазила. Појма нема о земљи у којој живи. Виђала је црнце како беже од полиције јер код себе немају исправе, слушала је одрасле како усплахиреним, пригушеним тоном причају о ширењу немира, колико прошле недеље су у школи учили како да се сакрију испод стола у случају напада, али она и даље не зна у каквој земљи живи. Уведено је ванредно стање, људе хапсе и затварају без суђења, колају разноразне гласине, али ништа се тачно не зна, јер се вести цензуришу, извештава се само о срећним, нестварним догађајима, а она углавном верује тим причама. Јуче је видела брата расцопане главе јер га је неко гађао каменом, али не зна ни ко ни зашто. За све је крив удар грома. Увек је била приглупо дете.

Међутим, нешто јој и даље не да мира.

Али зашто? Зашто си рекао тати да да Саломи кућу ако си знао да не може то да уради?

И управо у том тренутку, готово неосетно, да ни сама није тога свесна, Амор почиње да схвата у каквој земљи живи.

(Одломци из романа "Обећање", букеровца Дејмона Галгута, који ће се, у издању "Дерете", и преводу Александра Милајића, од четвртка наћи пред читаоцима)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације