БЕОГРАД ЈЕ НОСИО У СВОМ СРЦУ: Ценили су његову уметност више у Србији, Хрватској, Босни, него у Словенији у којој је живео

СЛОВЕНАЧКИ филмски, телевизијски и позоришни глумац Радко Полич Рац, који се до краја живота изјашњавао као Југословен, преминуо је јуче у 81. години, а вест о његовој смрти одмах је обишла цео регион. Није ни чудо, јер су и његов живот и каријера били регионални.

Фото: Н. Фифић

Рођен је 1942. године у Чрномљу. После рата је до 15. године, с мањим прекидима, живео у Београду, на Дорћолу, где је и планирао да упише глумачку академију, али се због оца вратио у Словенију и тамо започео образовање, а потом позоришну и филмску каријеру.

- Само сам два пута играо немачке официре, у "Балкан експресу" и "Партизанској ескадрили", али сам, изгледа, био толико добар Немац да се људима чини да сам само то играо - казао је својевремено за "Новости".

Увек ћу говорити да сам Југословен, макар ме и вређали због тога, говорио је Радко, а публика у региону је то и те како умела да цени.

- Свуда сам добро примљен. Просто је невероватно да ме више цене у Србији, Хрватској, Босни, него у Словенији, у којој живим - казивао је Полич жалећи се да су га последњих деценија, за разлику од регионалних, словеначки аутори избегавали.

Током седамдесетих година јавност је брујала о Поличевом приватном животу, односно, о распаду његовог брака са колегиницом Миленом Зупанчич због редитеља Душана Јовановића. Њих троје су пре неколико година осмислили најпре позоришну представу, а потом је снимљен и документарац о овом необичном љубавном бродолому.

- Прича о брачном троуглу инспирисана је мојим и Милениним браком. Она ме је оставила због Душана. Али, било је то давно, ми смо остали велики пријатељи, толики да можемо од тога да правимо и позоришну представу - говорио је Полич.

Неке од последњих улога остварио је 2013. у Србији - играо је Тита у филму "Фалсификатор" Горана Марковића, а глумио је и у серији Радоша Бајића "Равна гора".

Последњих година борио се са тешким здрвственим проблемима, а по сопственом признању, четири пута доживео је клиничку смрт.

ЗУПАНЧИЧЕВА: ДРЖАЛА САМ ГА ЗА РУКУ

У подне је умро Рацо... Јако је тешко у овим тренуцима било шта рећи. Био је веома болестан, у коми више од месец дана, на вештачким плућима. Тако да човек не може бити толико непоштен да не каже да је за њега то добро, али је за нас грозно... На посебан начин је тужно, педесет година радили смо заједно. Били велики пријатељи Рацо, Душан, Борис Каваца и ја. Заиста смо цео један живот заједно проживели... Сад је тако болно, остали смо само Борис и ја. Душан и он отишли су брзо, један за другим, у годину и по. Чак су се договарали да буду скупа у дому, јер Рацо је већ дуго био болестан и није могао о себи да брине. Тужно - каже, за "Новости", велика словеначка глумица Милена Зупанчич.

- Живео је са боцом кисеоника, али није га напуштала жеља за стварањем. Сада, на крају, више од месец дана провео је у болници, на Голији. Био је у коми, одлазила сам да га посећујем. Знам да ништа није чуо, али сам му говорила. И држала га за руку... В. В. С.

Шербеџија: Небески дивни Радко

У време Ленкиног и мог егзила, о којем сам често говорио, поново сам се сусрео са Шекспиром. На позив мог пријатеља, небеског глумца Радка Полича, дошли смо Ленка и ја у Љубљану у пролеће 1992. године.

Радко ме позвао да играм Глостера у његовом животном подухвату у коме је он играо свог лудог краља Лира. Била је то величанствена замисао нашег заједничког пријатеља Душана Јовановића, али на неки начин и замка, јер се та представа упркос сјајним глумцима и небески дивном Поличу ипак није могла потпуно остварити и неприродно великој дворани Цанкарјевог дома - присећа се, за "Новости", Раде Шербеџија сарадње са Радком Поличем, који ће касније на Брионима играти у представи урађеној по Шекспировим текстовима, коју је између осталих поставио и сам Шербеџија.

J. K.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације