СВА ЈЕ ПРИЛИКА ДА СЕ НАШОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ БЛИЖИ КРАЈ: Мирослав Алексић песник, лауреат "Драинчеве награде"

ПЕДЕСЕТ и трећи "Драинчеви књижевни сусрети" отпочеће 29. августа, доделом "Драинчеве награде" прокупачке Народне библиотеке Мирославу Алексићу - којем је, после Змајеве, и ову престижну поетску награду донела књига "Кафкино матурско одело".

Фото Б. Лучић

У тој збирци у издању новосадске "Православне речи" укрштају се далека поднебља и разнолики простори, од Боке и Херцеговине до Кубе, и помињу многи знаменити писци и мислиоци, од Алексија Везилића и монаха Јосифа Троповића, до самог Драинца, Раичковића, Пикаса, те "насловног јунака" - Кафке.

Збирка "Кафкино матурско одело" означила је три и по деценије вашег "званичног" песничког постојања и деловања. Колико се збирки у тих 35 година стекло и може ли се кроз њих сагледати ваш раст?

- "Кафкино матурско одело" је моја седма песничка збирка. Непосредно после ње изашла је и књига "Траварев наследник", која представља обиман избор из мог стваралаштва. Чини ми се да припадам оној врсти песника које одликује поетичка доследност, без великих заокрета. Сигурно је да ће пажљив читалац сагледати неку врсту мог духовног сазревања кроз све те године. Ипак, песма "Повратак", с којом сам пре 37 година другом наградом на Фестивалу југословенске поезије младих у Врбасу ушао у велики и дивни свет поезије, у себи већ садржи тај специфичан и само мој стваралачки код.

"Кафкино матурско одело" овенчано је већ низом награда. Какво је ваше мишљење о наградама, песничким? Може ли се песништво прецизно и праведно одмеравати?

- Награде су увек имале значај, али данас је њихова улога највећа. Некада је институција издавача била заштићена издавачким саветима, избором компетентних уредника, рецензената, лектора... Тако се штитио квалитет. Данас је пуно аматеризма и на делу је недостатак критеријума. Као што је сада на интернету свако новинар, тако свако може да оде у штампарију и одштампа своју књигу поезије. Код читалаца то ствара какофонију мноштва гласова и у томе се тешко разабрати. Зато велике књижевне награде с традицијом заправо својим ужим изборима и награђеним књигама скрећу пажњу на оно што је истински добро. То, наравно, не значи да међу онима који нису ушли у видокруг награда нема добрих књига и стваралаца.

Шта за вас значи ова награда која носи име Рада Драинца? Видите ли, и у чему, своју читалачку или ауторску спону са њим?

- Награда која носи име великог, суштог и трагичног српског песника ми је једна од најдражих. И сва та топла Топлица и Трбуње плаво од шљива и Прокупље су ми у срцу. А спона с Драинцем има много. Кључна је можда то немирење са светом без емпатије, пуним духовног празнословља. Један мој стих каже: "Свет је комора у којој се чува одсутност Божја."

Један од "јунака" и сам Драинац, али и многа друга песничка имена попут Стеве Раичковића, Даре Јеврић... На који је начин Драинац уплетен у ваше стихове?

- За песника је сав стварни и нестварни свет песнички материјал, глина у којој ваја, да пробам да будем сликовит.Тако је и са животима песника и њиховим делима. Кад нам Стеван Раичковић једног поподнева говори "Нити" у порти Великогоспојинске цркве у манастиру Савини, поред древних, упатињених гробова, то је ексклузивно поетска ситуација. На песнику је само да покуша да ни једном једином речи не повреди ту савршену слику. А Драинац је у мојој песми, у туђем свету и језику, у Паризу, виолиниста у биоскопу немих филмова. То је заиста и било његово запослење. Они који читају и познају Драинца схватиће иронију једног гласа који у тој песми каже: "То је онај уклети виолиниста."

Јунак ове збирке је и сам Кафка. Какво је значење Кафкиног матурског одела?

- Кафкино матурско одело је метафора за иницијацију у свет неслободе у којем ми данас живимо, али и за сваку врсту насиља над човековим интегритетом и идентитетом. У том свету можеш бити заточен због непримљене вакцине иако си здрав. Трајно можеш остати у подножју брда на коме се налази Замак. Можеш бити оклеветан и изопштен, или просто заборављен као у деветом кругу Дантеовог "Пакла". Као што нас сужени отвор зенице штити од погубног дејства заслепљујућег светла, тако нас наше незнање штити од спознаје о правој природи владара Замка. Неке моје песме дотичу се тог и таквог света и цивилизације којој се, све су прилике, ближи крај.

Шта одређује песника у односу на прозног писца, начин на који види и сагледава свет или његов језик, начин на који стварност претаче у текст, стих?

- Врло често су добар песник и прозни писац у истом човеку. Неки од наших највећих песника писали су и најбољу прозу, да споменем само Црњанског и Растка Петровића као добре примере. Није, дакле, реч о нечем битно раздвојеном, да не кажем супротстављеном. Поред специфичности формалне природе, оно што раздваја песнички текст од прозног, да сасвим поједноставим, јесте што песма у већој мери сугерише или наговештава, а проза је експлицитна.

Може ли, и мора ли, улога поезије да се опише романтично, да ли она мора да улепшава и оплемењује, или је и њен циљ, макар у зла и преломна доба, да запита, замисли?

- Ако је нешто заиста поезија, оно самим постојањем оплемењује и улепшава свет, а када се одазива на изазове времена свакако чини да се запитамо и замислимо.

ПРВИ СТИХОВИ У ГИМНАЗИЈСКОМ ЛИСТУ

ПЕСНИК из Врбаса, Мирослав Алексић (1960) прве је песме објавио у гимназијском листу "Млади дани" 1977. године у Врбасу. Данас је помоћник управника Библиотеке Матице српске и уредник трибине "Савремени човек и савремени свет" у тој најстаријој српској културној установи. Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и један је од оснивача Друштва новосадских књижевника, али и учесник Оснивачке скупштине Удружења књижевника Републике Српске. Био је секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке "Данило Киш" у Врбасу. С песником Благојем Баковићем основао је и водио издавачку кућу "Слово" и лист за децу "Растимо", а с песником Ђорђом Сладојем покренуо је часопис за књижевност, уметност и културу "Траг".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације