ДОСИТЕЈ - ДИВ СРПСКЕ КУЛТУРЕ: Објављена прва персонална енциклопедија код нас која је посвећена нашем највећем просветитељу

КЊИГЕ, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце! - записао је својевремено премудри Доситеј Обрадовић (око 1739-1811). Све се водећи овом вазда актуелном опоменом, пред читаоцима је прва персонална енциклопедија у нас, у част великог српског просветитеља - Encyclopedia Dositheana.

Арса Тодоровић

Овај пионирски подухват у нашој култури објавио је Културни центар Новог Сада "Милош Црњански", идејни творац и уредник је др Никола Грдинић, у редакцијском одбору др Никола Савковић, др Сања Париповић Крчмар и др Жаклина Дувњак Радић, док је на текстовима радило више од 20 одличних познавалаца Доситејевог рада и дела.

Одреднице су у енциклопедији сложене по тематским целинама, а прва два текста посвећена су европском просветитељству са којим је започето ново доба, а затим српском просветитељству које је оставило дубок траг у нашој култури, напомиње Грдинић.

Следе сва Доситејева дела, почев од "Писма Харалампију" из 13. априла 1783, у коме се заложио за писање књига на "општему целога народа језику", јер тако омогућују "просвештеније разума". Ту је и "Живот и прикљученија", аутобиографија са пуно размишљања о неопходности школе и науке и духовној заосталости калуђера. У "Совјетима здраваго разума", написаним, како сам вели, на основу "премудрих књига француских, немецких и италијанских", пише о љубави, доброти, правди, истини, злоби... Ту су и "Басне", па "Собраније", збирка огледа о моралу, патриотизму, науци, читању, затим поезија (сачувана су 21 остварења у стиху), проповеди, преводи, преписка, записи.

Посебно поглавље посвећено је Доситејевим многобројним путовањима, на којима је као учитељ, домаћи васпитач или гост обишао скоро цео Балкан и Малу Азију, Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. Најобразованији Србин тог доба, говорио је италијански, француски, немачки, грчки, руски, латински, а солидно се служио и енглеским. Последње године живота провео је у Београду, стављајући се у службу српских устаника, и био члан Правитељствујушчег совјета, директор свих школа, Карађорђев саветник. Отворио је Велику школу, претечу Београдског универзитета, изабран за министра просвете.

Поглавље књиге "Људи" посвећено је истакнутим појединцима значајним за разумевање времена Доситејевог личног развоја и дела. Међу њима су Теодосије Хиландарац, калиграф - преводилац са српскословенског на рускословенски, Јован Рајић, писац, историчар и архимандрит, Захарија Орфелин, песник, историчар, калиграф и бакрорезац, Герасим Зелић, архимандрит, писац аутобиографског-мемоарског дела "Житије", Јован Мушкатировић, адвокат, писац и први сакупљач српских народних пословица, Атанасије Стојковић, универзитетски професор у Харкову и Доситејев сарадник у изради уџбеника.

Ту су и Михаило Максимовић, први сатиричар у српској књижевности, Арсеније Тодоровић, сликар и иконописац, који је 1701. у Бечу насликао Доситеја, што је по некима први портрет код нас, рађен према живом моделу, као и Симеон Зорић, генерал, Доситејев мецена, који је остао познат као руски официр, ађутант, а затим и љубавник царице Катарине Друге.

Напомињући да овако конципирана енциклопедија отвара могућност њеног коришћења на више начина, Никола Грдинић каже:

- Може се читати линеарно, од почетка према крају, или у појединим деловима, према тематски груписаним одредницама; другачије према потреби једне или групе одредница, потом преко предметног регистра. Постоје и скривене одреднице у одредницама, теме које се обрађују а да нису посебно издвојене. На пример, спорна места у Доситејевој биографији су датум рођења и припадност масонерији.

У књизи је дат и однос Вука и Доситеја, чији су се животни путеви само накратко укрстили. При крају седме деценије живота Доситеј је био управник и предавач на Вишој школи, чији је 21-годишњи Вук био међу првим слушатељима, од 1. септембра 1808. до 30. јуна следеће године. Раставиле су их смутне ратне године, а две године касније и Доситејева смрт.

Њихов однос, у завршном тексту енциклопедије, Ненад Љубинковић, етнолог, фолклориста и етномузиколог, изузетног знања и образовања, овако види:

- Време настајања нове српске књижевности, време обликовања нове српске духовности, обележила су два човека, два културна гиганта, Доситеј и Вук. Наука о књижевности сматра их зачетницима нове српске литературе. Међутим, они се међусобно веома разликују, омеђавају и усмеравају два битно различита пута. Доситеј је настојао да Европу донесе међу Србе, да новонастајућа српска књижевност потекне из европске литерарне традиције. Вук је пак тежио да Србе уведе у Европу, а да нова српска литература изникне из усмене народне духовне баштине. Један је писао славеносрпским језиком, а други језиком тзв. простог народа. Један се у позним годинама обликовао у духу идеја јозефинизма, којим је гарантована равноправност вероисповести, а у одређеном смислу и националности. Вук, који је младост провео сведочећи о социјалном, верском и националном угњетавању раје, залагао се за чврсте националне и верске ставове.

У једном значајном историјском тренутку, у јеку Српске револуције, српски народ се, закључује Љубинковић, нашао на раскрсници пред кључном дилемом: Европа у Србији или Срби у Европи, следити Досетеја или поћи за Вуком:

- Гледајући из данашњег угла, рекли бисмо како је учињен погрешан избор. Но, можда је вероватније, историјски тачније, устврдити како другог избора није ни било! Европи је одговарало да прихвати Србе и Балкан у обличју које им је понудио Вук. Њиховом поимању српског народа никако није одговарала појава Доситеја, који је, без икакве сумње био врхунски образован и за појмове тадашње Европе.

ЖЕЛЕЛИ ДА ДЕЛУЈУ У ЦИЉУ БОЉИТКА

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО је високо цењена вредност у западним културама, историјски гледано, то јесте покрет 18. века, али он траје у различитим облицима, све до данашњег дана. Он је у основи појма модерног доба у историји западног света нешто попут темеља куће у којој се живи - истиче Грдинић. - Оно што је из просветитељства преживело данашње време и што треба да преживи, јесте бављење садашњошћу, актуелностима времена у коме су живели и на која су желели деловати у циљу бољитка. То јесте филозофски покрет, али њихове теме нису била вечна питања, већ стварност и како на њу деловати да постане боља и хуманија.

МАСОНЕРИЈА

О ТОМЕ да ли је Доситеј Обрадовић припадао покрету масона нема поузданих извора. Они који то тврде износе да је Доситеј могао бити инициран између 1771. и 1787. Могућу припадност слободном зидарству подупире и његов портрет, рад његовог пријатеља Арсенија Теодоровића, на којем се налазе неки карактеристични масонски симболи, као што су око у троуглу, угломер и шестар. У прилог томе иде и велико уважавање које је Доситеј имао према двојици својих савременика - пруском краљу Фридриху Другом Великом и немачком писцу и просветитељу Г. Е. Лесингу, који су знатно доприносили афирмацији и угледу масонерије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације