СРПСКИ КЛАСИК И ЕВРОПСКИ ПИСАЦ: Тридесет година од одласка књижевника Борислава Пекића (1930-1992)

Пише Петар Пијановић

28. 06. 2022. у 17:15

НАВРШАВА се тридесета година од смрти Борислава Пекића. Те три деценије вероватно нису довољне да би се могло судити у којој је мери Пекићево дело отпорно на "подмукло деловање" времена и књижевне историје.

СРПСКИ КЛАСИК И ЕВРОПСКИ ПИСАЦ: Тридесет година од одласка књижевника Борислава Пекића (1930-1992)

Лондонске године Борислава Пекића / Фото Из књиге "Борислав Пекић портрет бунтовника"

Но, одређени знаци већ постоје. У поређењу са неким другим, изузетно даровитим, па и оствареним писцима којих више нема, Пекић се и даље чита, истражује и тумачи колико и за живота. Пошто он није деловао само у књижевности, већ, шире, у култури, као и политици, може се рећи да је укупни његов јавни ангажман током друге половине XX века битно допринео стварању узорних вредности у свим поменутим областима.

Пекићев књижевни значај у томе је што је он утицао на обнову и преусмерење српске књижевности како у прози тако у драми и мемоарско-дневничком жанру. Створио је изворан и препознатљив рукопис изузетно високе уметничке вредности. Његови романи и приповетке, стојећи у модернистичком знаку, у средишту обично имају приповедача или јунака чија су знања и књижевно искуство, као и сам живот, мера нашег света. Пекићева драмска, као и прозна дела на особен начин представљају мит и историју, савремене теме и сећање на будућност, настојећи да истраже у чему је смисао те путање. У мемоарима и дневницима Пекић је сведок свог времена и луцидни коментатор коме су лична искуства била само прилог за причу о историји бешчашћа и веома тескобном положају човека у модерним временима.

Фото Архива

Прва Пекићева књига ("Време чуда", 1965) има у својој подлози библијске повести. Оне су осмишљене знањем древних текстова и нових поетика, односно културне историје и идеја уопште. Такав начин градње новелистичког венца, мисаоне и обликовне новине које тај поступак доноси, откривају значај новог поетичког тока у српској прози. "Време чуда" открива и "јерес" писца који критички слика ауторитарни дух догме на којој почивају библијске истине. Виспрена критичка мисао у том циклусу повести и осталим делима овог писца оспорава различите митове и уврежене људске заблуде.

Пекићева проза јасно показује да њен аутор није само у служби приче, већ је и њен господар. Несклон духу једне књиге и бројним митовима старог и новог века, он као писац и тумач идеја, уписује у причу ауторску сумњу и апсурдан човеков положај у историји и у свету. Пекић на нов начин тумачи старе антрополошке обрасце и добро познате стереотипе у историји идеја. Његов значај и у томе је што је, као ретко који писац у српској књижевности, успео да изгради целовит књижевни систем у којем се слаже готово све што је створио као романсијер, приповедач и драматичар. Центар тог разуђеног система јесте капитално "Златно руно", роман-библиотека или дело са стотину лица. Из његовог тематског градива настали су још неки романи и драме Борислава Пекића. Из истог циклуса је и роман аутопортрет "Ходочашће Арсенија Његована", за који је аутор добио "Нинову" награду.

Изван тог тематског циклуса је антиутопијска трилогија коју чине романи "Беснило", "1999." и "Атлантида". Тако Пекић, полазећи од протомита у најстаријим слојевима "Златног руна", идући затим кроз библијску митопоетику у "Времену чуда", онда се крећући историјом у већини својих романа, стиже до сећања на будућност у поменутој трилогији. Ту су на делу дистопија и трансхуманизам "новог врлог света" који представљају отуђени човек, робот и чип. У тој причи затвара се круг човекове наде и вере у живот какав познајемо. То је и могући исход хумане повести, односно сталног "гурања напред".

Фото В. Данилов

Проф. др Петар Пјановић

Роман и прича о породици Његован јесу средиште Пекићевог књижевног света. Кад је тој причи "тесно" у роману или у њему не добија потпуни израз, она прелази у другу форму и постаје драма. На том преображају настале су и драме "Златно руно", "Цинцари или Корешподенција" и "Генерали или сродство по оружју". У "Златном руну" стваралачка сујета, у "Корешподенцији" циркуска фантазија, а у "Генералима" "уметничка" стратегија ратовања прете Његованима да изгубе оно што им је једино важно: прошлост, породица и посед. У другим Пекићевим драмама на делу је призматична слика људских нарави и судбина у свету који је изгубио равнотежу и аутентични смисао.

Осим "чистих" литерарних жанрова, пре свега у роману, драми и приповетки, Пекићев белетристички дар дошао је до изражаја и у прелазним или књижевно-научним врстама, као што су дневнички записи, мемоарска проза и есеји. Унутар такве поделе, која је због мешања жанрова доста релативна и нимало стриктна, могло би се рећи да дневнички и есејистички стил преовладава у књигама "Тамо где лозе плачу" и "Живот на леду", а мемоарски рукопис у тротомним "Годинама које су појели скакавци". С јаком аутобиографском нотом, та дела откривају и гене пишчеве лектире, трагове његових идеја и послова. Она сведоче разложну и изазовну, духовиту и иронијску реч, то јест пекићевски промишљену и мисаоно слојевиту, животну и уверљиву причу о себи и другима у једноумном добу.

Целином свога бића и деловања Борислав Пекић није био само писац, тј. homo poeticus. Био је и homo politicus, дакле личност која је својим идејама и активностима више од четири деценије давала пун прилог демократизацији живота код нас. Морални јавни гест, слобода и демократске вредности врхунска су начела овога писца. Она су утицала на његов ангажман и у политичком животу. То се види још од средине прошлог века када је постао члан забрањене политичке организације и због тога био осуђен на строгу затворску казну. Политичко деловање наставио је почетком деведесетих као члан Демократске странке. Писао је "непоћудне" текстове, као што је учествовао на јавним трибинама и бројним протестима. То је био дуг његовим младалачким идеалима. Све то, укључујући Пекићеву харизматичност и интелектуално поштење, омогућило је да стекне јавни престиж те висок углед и утицај у друштву.

Писац великих знања, просвећени европејац и критички дух са дужним разумевањем мислио је и писао о нашој карактерологији и историји. Пекић је имао култивисан национални осећај. Писао је да је српски народ бивао "стављан у положај да бира између нације и демократије (...) а да му никад није било омогућено да оба интереса изједначи и схвати као две шине истог колосека своје националне и грађанске еманципације и егзистенције". У другој прилици казао је како је "за демократију нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ". Он сам је мирио обе те вредности што у неким круговима није наилазило на подршку.

Однос према вредностима и критички поглед на свет открива Пекић чак и када суди о своме делу. Тако је истицао да је "Време чуда" његов ауторски промашај: причу о тоталитарним доктринама везао је за библијске теме и Христову личност уместо за свој, XX век и његове тиране, а да га на то "нико није терао. Нико осим властитог кукавичлука". И тај самопрекор писца, тј. његов морал, а пре свега то што је Пекић у књижевности и култури створио може да буде пожељан или узоран чинилац културе, па и њен образац. О томе треба водити рачуна, посебно данас када је српска култура на великом раскршћу.

Пекић је имао критички, али не искључив, него рационалан и одмерен поглед на нашу историју. Онима који су одбацивали ту прошлост приговарао је говорећи овако: "Ко са својом прошлошћу и својим поретком не уме на миру да живи, наћи ће се у рату са својом садашњицом". На то се наслањала и његова свест о значају српске књижевности и културе које су део европског културног круга. Таквом свешћу, а још више личним доприносима савременој књижевности Борислав Пекић је српски класик и европски писац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

КОЛУБАРСКИ МАНЕВАР 1914: Како је пензионер постао војвода - рискантан потез Мишића којим је надмудрио аустроугарску војску