ПОД ВИДОМ ДЕМОКРАТИЈЕ ПРОМОВИШЕ СЕ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: Песник Селимир Радуловић за "Новости" о искушењима која су пред савременим човеком

Мила Милосављевић

23. 05. 2022. у 12:00

Живимо, нажалост, у свету с много уста, која не умеју да говоре, и ушију, које не умеју да чују. У свету у којем се, под видом демократије, слободе и дијалога цивилизација, промовише империјалистички и расистички поглед на свет, а све из угла пацифиста и либерала, каже у интервјуу за "Новости" Селимир Радуловић, песник, управник Библиотеке Матице српске.

ПОД ВИДОМ ДЕМОКРАТИЈЕ ПРОМОВИШЕ СЕ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: Песник Селимир Радуловић за Новости о искушењима која су пред савременим човеком

Фото Танјуг

* Као што смо, до пре нешто више од два месеца, сваки разговор започињали питањем о ковиду 19, као мори савременог човека и савременог света, тако се сада суочавамо с питањем украјинске кризе, као новим великим искушењем.

- Више од две године, као што сте рекли, били смо под присмотром пандемијског ока које нас је вребало на сваком кораку. Пре два месеца одврнут је, у Европи, застрашујући вентил кроз који куљају освета, крв и уништење. У одежди, туђој, путем, туђим, савремени човек крстари веком, туђим. Хероји наших дана су ветар и ништавило. Раме уз раме с њима, с гласом као хук великих вода, марширају опскурне колоне Луциферових слугу. У Украјини страдају невина деца земаљска. Држећ се узде душине, праведно је рећи - део света којега персонализује весник апокалипсе, који је, с краја последњег десетлећа 20. века, походио нашу српску кућу, и данас говори (и дела) језиком окорелих безаконика и преступника; и данас је, за њега, црно бело, а мочвара башта, дивна. И, данас, покушава да обележи сваки сантиметар савременог глобалног мравињака. Тај део света, свакога часа, спаљује оно чему се клања, а клања се оном што спаљује. Наше је време, нажалост, поверовало у речи које су обезвредиле речи.

* Човек наших дана, празнина с којом се, готово свакодневно, суочава, теме су ваших нових песничких и есејистичких књига. У њима трагате за оним зрном соли које би помогло нашем савременику да му душа не обљутави.

- Данас је много оних који имају име да су живи, а заправо су мртви. Таква врста људи је више него опасна. Јер, те речи, да имају име да су живи, а мртви су, у духовном смислу, опомена су и истинско порицање живота живог. Духовно оболели савремени човек је велики мука савременог света. Без уља у светиљкама, он се не може покајати ни у својој лењости. И кад се моли то ради очима или уснама, док му је срце негде по страни; њиме, срцем чистим, тим малим сунцем вечности, пребивамо у Оцу, нашем, имајући свест о непостојаности коју називамо животом. А неопходно нам је само мало - да, у свету што се гаси као трава, покошена, на оснаженом јулском сунцу, колена преклоњених, препознамо оно зрно вере, као и Отац, наш, кад је и малу искру у Закхејевој души разгорео у велики пламен.

* Могло би се рећи да савремени човек бауља, амо-тамо, тражећи какву-такву сламку спасења.

- О томе сам говорио у готово сваком разговору за медије - кад кушач надвлада, онда је светлост тама, а тама светлост бива. Онај део морског гусара, који живи у нама, заражава наш живот, без остатка, егоизмом. Стога је, с разлогом, речено - кад си с људима високог карактера и сам постајеш такав, кад си с вуковима постајеш пуст, грабљив и саможив и почињеш да завијаш. Подсећам, по ко зна који пут, на књигу која је написана да би се обеснажио један свет, а она је, заправо, слика стања свести другог света - на Орвелову "1984". Зар онај незвани, с репом, роговима, црним крилима и с подругљивим смехом, не запоседа и мозак Винстона Смита и тера га у два минута мржње, када почињу да трну зуби и костреше се длаке на потиљку? Зар савремени свет, без остатка, не оверава идеју полиције мисли. Океаније - да је рат мир, да је слобода ропство, да је незнање моћ?! Један савремени руски теолог вели да се, данас и овде, вечни мир хоће као вечна доконост, вечна радост као кафански карусели да је сваки рукавац савременог света истрајан у намери да се Царство Божје оваплоти у земаљским формама.

Фото Танјуг

* Тумачи ваше песме, очас, доводе у везу, како ви кажете, с Најлепшим и Највећим певачем, с Великом књигом"

- С разлогом. Велика књига нас опомиње да нам молитва не буде као ветар, да не зашуми и пролети, да нам не буде једно на устима, друго у срцима, да нам Отац, наш, није дао духа плашљивости, већ духа силе и љубави. И да нас је, као круну творевине, привео из небића у биће. И усинио. Из ње смо научили да у винограду, Очевом, не расте трње, и да ћемо, кад он, кишом, натопи семе, које смо бацили, и ако посејемо мало, пожњети жито троструко. У њему смо, тихујући, замишљали Оног што се Мојсеју, у пустињи, јављаше у пламену огњеном, из купине, сазнавали шта значи стражарити над душом, спречавајући непријатеља да се гнезди у њој, грејали се помишљу на Оца, нашега, који је, својом смрћу, победио нашу смрт и, својим васкрсењем, положио темељ нашем васкрсењу.

Кад је реч о песништву, Велика књига нас је, с обзиром да наслеђује, преноси и диверсификује митологију, опоменула, говорећи језиком мита и метафора, да је она књижевност плус (Фрај), односно, да је њено референцијално значење, заправо, њено истинско примарно значење. И да се све вредности повезане с појмом истине могу спознати само кроз мит и метафору. Кад у отиску, даха, златнога, из уста, Очевих, ослушнемо - ја сам чокот, а ви лоза, онда нема сумње да метафора није случајни украс библијског језика, већ његов доминантни модус мишљења.

* Нико, чини се, у савременом српском песништву, није, као ви, указао на могућност отворене (песничке) комуникације између Светог писма и савремених имагинативних отисака.

- Градио сам свој песнички свет најнепосредније се ослањајући на митолошке и симболичке структуре светог системског списа наше цивилизације, у којем се налазе све књижевне матрице. Из њих је и изнедрила нововековна европска књижевност. Са свешћу да је реч о извору, с чистом водом, на којем су, у минулих две хиљаде година, генерације и генерације утољавале своју жеђ. Језик мита и метафора, којим је украшен библијски текст, истоветан је с језиком мита и метафора песничког текста. Стога из моје песме пева подразумевајући рукавац Велике књиге или мудроносни рукавац врлинских отаца хришћанског Истока. Као што је грађевина без темеља слаба, и питање је дана када ће се урушити, тако је и песма, без дарова Оца, нашега, лаки привид који нас не привлачи и не обавезује.

* Како даље, господине Радуловићу?

- Питате, заправо, има ли излаза? Има. Ено га у речима Христових уста, Небоходог Павла - када сам слаб, онда сам силан! И кад је, ако не сад, време да се чује реч уздаха, реч плача и реч покајања? Као лишће на дрвећу, које стасава и вене, тако и ми улазимо и излазимо кроз врата земаљска. Сав наш занос је као мехур од сапунице - само је Он вечан!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

САЊА КУЖЕТ СМРШАЛА 18 КИЛА: Из исхране избацила ЈЕДНУ намирницу