АМИН МАЛУФ: Коначни карамбол наше врсте

Амин Малуф

17. 05. 2022. у 08:24

МОЈА лампа од двеста вати зажмиркала је на плафону попут слабашне црквене воштанице, и угасила се.

АМИН МАЛУФ: Коначни карамбол наше врсте

Фото: Принтскрин Јутјуб/Ricardo Karam

Стао ми је дах. Управо сам кинеским мастилом извлачио завршну линију једног цртежа, кад ми се рука укочила. Затим се полагано подигла, право увис, како не би замрљала папир.

Напољу се спремала олуја. У ово годишње доба то није реткост, надомак Атлантика. Кише, рафали ветра, муње. А у даљини, потмула грмљавина. Која, од грома до грома, и даље гунђа.

У почетку нисам био забринут. Нисам био чак ни изнервиран. Мој дан се у сваком случају ближио крају. Било је отприлике пола осам увече, или мало више. Цртеж је био довршен. Још један последњи поглед сутра ујутро, понека поправка, потпис, и послао бих га.

Напипао сам капицу пера, које сам затворио плашећи се да се вршак не осуши. Затим сам, опет пипкајући, гестом који ми је већ прирођен, пружио руку ка радију на крају стола.

Увек је подешен на исту станицу, Atlantic Wave, која емитује на дугим таласима из Корнвола. Њен избор музике ме ретко разочара, на сваких сат времена даје преглед вести који сматрам доста поузданим, будући да покрива све што утиче на нашу планету, а не само подвиге рагби тима из Борнмута.

Управо то ми је требало у ово предвечерје. Пријатељска музика да ми прави друштво у принудном мраку. А потом, након десет или двадесет пет минута, новости из осталог света које кристално јасним и умирујућим гласом чита Барбара Гринвил.

На радију писак. Ни музике ни Барбаре. Само писак у два наврата, који се појачавао па стишавао, попут сигнала аларма. Али без оне продорне стране. Пре је умирујући... Стрпљиво сам провртео цео LW, затим MW, затим FM опсег. Свуда то пиштање, непроменљиво, као да су се сви таласи стопили у један.

Радио ми је у квару? Дохватио сам батеријску лампу са полице изнад главе, и отишао у спаваћу собу, где поред кревета имам још један радио. Старији, гломазнији. Укључих га. Исти писак. Нервозно испритисках неколико дугмића, не очекујући богзна шта. Не, није у питању квар. Требало је одмах да схватим. Радио или ради или занеми када се батерије испразне. У крајњем случају, ако је претрпео какав ударац, може непрекидно да крчи. Никад нема тог модулираног писка. Свеједно, био сам скамењен, немогуће да два радија имају исти квар истовремено!

Али о чему се онда ради? Шта се догодило?

Наједном схватих. Барем сам помислио да схватам. И сруших се на кревет, са главом у рукама.

Фото: Free Images Pixabay

Господе! Је ли могуће да су то урадили?

Хуље! Лудаци!

Мора да сам поновио десет пута заредом "Гадови! Лудаци!", тихо, гласно. Затим сам се усправио. Узео сам телефон и држао га на длану још не знајући кога да зовем. Можда своју кумицу Адријену, која живи у Паризу... Нема мреже, очигледно. Телефон је такође мртав.

Протекло је четири или пет сати, а и даље су ми биле исте речи на памети.

Хуље! Лудаци! Дрзнули су се то да ураде!

Јер у часу док пишем овај дневник, имам разлога да верујем да се управо догодила трагедија. Не нека природна непогода, него брутална апокалипса обликована људском руком. Коначни карамбол наше врсте. Који ће окончати неколико хиљада година наше историје. Који ће спустити последњу завесу на наше уважене цивилизације. И који ће нас, узгредно, све побити. Још вечерас. Или можда сутра у праскозорје...

Престајем да пишем. Читам ове редове. И одмахујем главом са ужасом и неверицом. Никад не бих ни помислио да бих могао овакву страхоту да похраним на папир а да ми рука не задрхти!

И даље се надам да ће наредни сати оповргнути моја предосећања. Али истина је да су догађаји последњих недеља, за оне који су их пратили, изнедрили страх од најгорег

То што ме донекле одржава док пролазим кроз ово искушење, сем беса, јесте неизвесност која опстаје. Да, и даље се надам да ће наредни сати оповргнути моја предосећања. Али истина је да су догађаји последњих недеља, за оне који су их пратили, изнедрили страх од најгорег. Истина је такође да различити кварови не слуте на добро. Не толико нестанак струје, што је уобичајено у периоду непогода; ни мобилне мреже, која овде никад није била стабилна; па чак ни радио-емисија; него више од свега истовременост тих нефункционисања. Просто-напросто случај? Тешко ми је да у то поверујем.

Ако бих желео да записи на овим страницама буду тачнији, морао бих наћи времена да потанко испричам догађаје на које сам управо алудирао. Прихватићу се тога кад ми се глава разбистри... Тренутно нисам у стању ни да организујем мисли, ни да изградим неке хипотезе. Могу само да кажем шта чујем или више не чујем, шта видим или више не видим, шта осећам, и која ме нејасна сећања узнемирују.

Фото: Free Images Pixabay

Остадох дуже време испружен на кревету, у мркломе мраку. Поред уха ми неми телефон. А на радију онај модулирани писак. Напољу се олуја донекле смирила. Киша више није добовала по цреповима мога крова ни на стакленом зиду који ноћ беше преобразила у затамњено огледало.

Наједном ме обузе жеља да разговарам са неким, одмах. Више од жеље, прека потреба. Као да је самоћа почела физички да ми притиска груди. И први пут у последњих дванаест година зажалио сам што више не живим у неком граду или селу као сви други смртници.

(Одломак из романа "Неочекивана браћа", превод Весна Цакељић, издавач "Лагуна")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО? Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

"НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО?" Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

УЧЕСНИЦИ међународне седнице о безбедности у Санкт Петербургу дошли су до закључка да је резолуција о наводном геноциду у Сребреници, коју Немачка промовише у УН, лицемерје и извртање чињеница, изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

25. 04. 2024. у 18:08

Коментари (0)

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!