КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Бележење светлости

ПОЕЗИЈА Живка Николића, о чему сведоче све његове досадашње збирке, као и збирка "Светлост на дну", објављена у "Граматику" 2020. године, је пановска, аркадијска и дионизијска.

Фото: Приватна архива

У њој уочавамо и поштовање култа предака, као и у потпуности очувано сећање на ближње које су повлашћене просторе његовог бивања, особито детињства, учинили аркадијским, који су учинили да он врло рано стекне знања о законитостима света, живота и природе и да их прихвати сасвим лако и да сам, без потреса и побуне, постане њихов део, па да то све слави на најлепши могући начин, спонтано - песмом и сликом.

Лирски субјект, истовремено и стваралац, у потпуности у себе сигуран, стабилан, саживљен са собом, са свим у себи и око себе, полази од сећања - на оца и његову песму, на мајку која меси погачу, у чијем настанку, облику и мирису он интуитивно дознаје законе света. Његову Aркадију чине и купине и дивље јагоде, "шака дрењина, за насладу". Од њих је омиљенија једино песма.

Осетљивошћу свог бића стихом и сликом он бележи светлост, топлину, слободу, које му особито значе, храст под којим су се одвијале дечје игре, као и породични ритуали, а који су сада само део сећања; кестен, коприве, перунику - чисту и плаву, чији је корен у његовом срцу, а нарочито облаке по цену да за све друго што припада свакодневном, профаном закасни.

Повлашћено место у свом аркадијском свету лирски субјект стваралац даје јабуци - својој највећој радости - чију суштину настоји да докучи. О њеном значају наслућујемо већ у првим стиховима. Њено место је на ормару - одмах поред књига и оловака. Окупана првим сунчевим зрацима, једина увек будна, она бди над свим што спава. Моћна је, јер, како лирски субјект сматра, може да зачне и ново сунце, а њена крошња може да заштити од свега. Осим што је у песми експлицитно казано да је она и вечна амајлија, по значају и лепоти наводимо следеће стихове:

"О свему ми говори лажи / само немој о јабуци / чија ме грана будила / када је ношена ветром / о моја окна ударала / ја знам њене ритмове / и мирис њен у себи носим / мене је у висину хитнула".

Каткад боравећи у тим висинама лирски субјект посматра јутарњу гугутку која такође има повлашћено место у његовој Аркадији, која му такође доноси радост, топлину, светлост, слободу.

Тај свет лирски субјект употпуњује и присуством драге. Она, како бисмо можда очекивали у складу са одликама његовог повлашћеног простора, није идеална, али без ње све друго не би имало смисао. Из његове перспективе она је каткад, попут Лилит, демонска, никада у потпуности припадајућа, неповерљива, неверна, истовремено кротка и несташна, увек привлачна, потребна. Отуда лирски субјект, чак и у својим мушким, љубоморним недоумевањима о томе на чијим је све јастуцима њен прамен косе боравио, разуме јединственост тренутка спрам ког је све друго мање важно, и ту јединственост цени.

Инспирисан и охрабрен њоме, дочарао је суштаство уласка, који је у овој књизи, и не само у њој, један од изузетнијих примера еротске поезије:

"уђох у њу / глават као сунцокрет / у намери заувек / да останем ту / трагове да оставим / нову веру да зачнем // уђох у њу / и све сам са себе збацио / и оклопе и штитнике / јер ушао сам/да бих остао // и би ми пространо / и меко / као да је све то / за дуготрајан сан спремано.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Тачка сукоба

26. 04. 2022. у 16:31

Култура

0 2

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Српски менталитет

05. 04. 2022. у 11:29

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Обезличеност света

29. 03. 2022. у 15:34

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Однос према самопоштовању

08. 03. 2022. у 17:37

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације