НОВИ КРСТАШИ КРЕНУЛИ СУ У ПЉАЧКУ СИБИРА: Песник Гојко Ђого о глобалним гибањима, српском народу, стању у књижевности....

Драгана МАТОВИЋ

23. 04. 2022. у 12:00

ВАЗДА је, посебно у тешким временима, било доста црних пророка. Не бих облачио ту кошуљу. А ево и зашто. Кад би Запад, рецимо НАТО, био сигуран да може сломити рецимо Русију данас, Кину сутра, а да ће њихова кожа остати читава, ни часа не би оклевали да то учине. Можда тако мисле и на Истоку? Пошто и једни и други знају да би то могла бити њихова последња игранка, оне ташне са атомским кључем остаће закључане. Стога, као "бели пророк", верујем да ће и овог пута изостати "крах света". Биће малих и великих ратова, као што их је увек било, али већа опасност прети свету од пандемија, вируса и бактерија, одметнутих или намерно пуштаних из лабораторија, него од атомске бомбе, каже песник Гојко Ђого за "Новости".

НОВИ КРСТАШИ КРЕНУЛИ СУ У ПЉАЧКУ СИБИРА: Песник Гојко Ђого о глобалним гибањима, српском народу, стању у књижевности....

Фото З. Јовановић

Као песника прославила га је забрањена збирка "Вунена времена", због које је својевремено ухапшен, а, као човек, поближе је упознат деведесетих, када је, од јутра до касно у ноћ, на адреси Теразије 3 дочекивао прогнане из ратом захваћене Босне и Херцеговине. Како данас гледа на те догађаје и имају ли они сличности са оним што се дешава у Украјини?

- Само се реализује на знатно већој позорници. У БиХ је прво завађен један исти народ, различитих конфесија, онда им је увезен братоубилачки, верски или грађански рат, зовите га како хоћете. Потом су им они исти што су их гурнули у то клање издиктирали примирје. Репризе овог спектакла гледали смо у Либији, Ираку, Сирији, Украјини. Рат започет на кијевском Мајдану тињао је неколико година да би се сад разбуктао и претворио у обрачун НАТО и Русије. Дај Боже да не поприми шире размере. То је, да не околишимо, само наставак рата Запада против Русије који, овако или онако, траје већ један век. Све су то, у ствари, крсташки ратови и не разликују се много од оних средњовековних. Крсташи су пошли да ослободе Христов гроб а завршили као пљачкаши византијског злата. Сад су мало изменили путању и кренули у пљачку чврстог и течног сибирског злата. Онда су разорили Константинопољ, Други Рим, данас би Трећи Рим - Москву. То је ратни циљ Запада, Украјина је само порта испред Кремља.

* С нестрпљењем очекујемо вашу нову књигу...

- Надам се да ће изаћи ове године. Нисам објавио баш превише књига, али оно што се само стихом може исказати утиснуто је у те две-три стотине песама. Не бих рекао да је то једна песма "у наставцима", премда је у циклусима приметна мотивска сродност. Пре бих то упоредио са некаквим ланцем где је сваки беочуг засебна целина, а ипак се држе један за други. Сваки пут крећем изнова, од белог папира, од неке нове слутње, слике или магле у глави и тражим речи да је изразим. Поред свих разлика, верујем да се препознаје иста рука, исти рукопис.

* Шта је, по вашем мишљењу, вредно писања?

- Постоје неколике неисцрпне, "задате" теме, као љубав и смрт, којим се од памтивека баве сви ствараоци. Поред ових општих, сваки писац, да останемо код књижевности, има и неке своје мотиве, своје животно искуство, своју лествицу вредности, ма колико она била променљива, о чему вреди писати. Вреди писати и онда кад се чини да је то залудан посао. Писање је описивање разумљивног и неразумљивог, видљивог и невидљивог, покушај да се свет боље "прозре" и разуме, колико је дато нашем уму, интуицији и чулима. Тај "увид", та слика или визија уобличена као уметничко, књижевно дело, својим естетским учинком, "уживањем у тексту", доприноси да наш живот буде, колико-толико, пријатнији и лепши.

* Да ли је то једина улога писца?

- У различитим временима глас писаца и интелектуалаца различито одјекује. У 19. веку, кажу, велики писци наликовали су данашњим естрадним звездама. У колективној свести Руса, Пушкин је био "митолошки феномен". Слично је и са Толстојем, Гетеом, Игоом... Све што смо ближе нашем времену писац постаје све безгласнији. Има, наравно, изузетака, Сартров и Солжењицинов глас је имао одјека. У данашњем медијском загушењу још само понека реч Чомског и Хандкеа доспе до шире јавности. То свакако не значи да писци и интелектуалци треба да заћуте као што ћуте данас код нас. Њихова задаћа је да буде, опомињу, узнемиравају грађане као Сократов обад атинске коње. Није лако објаснити ту пасивност. Сужен медијски простор или дубока подела друштва могли би бити неки од разлога, али не битни. Мени се чини да је пресудно то што су Србија и српски народ већ 22 или 32 године у ратном стању. Ратови започети деведесетих још нису завршени. Србија се још није извукла из тих гвожђа. Још не зна где су јој границе, ни колико ће трајати ово претеће примирје. Шта писац ту може да каже? Да аплаудира нема чему, да "лаје" не сме јер цео свет "лаје" на нас. Зато ћути и пиши своје песмице, само тако нећеш погрешити.

* "Вунена времена" и "Црно руно" говоре да ви нисте писали "песмице"...

- Песнике често обележава не једна књига него само једна песма, која наткриљује цело њихово дело. Присетимо се Кавафијеве песме "Ишчекивање варвара", Целанове "Фуга смрти", Гинзберговог "Урлика"... да не набрајам насумице. Могао би се сачинити и друкчији избор. Тако понеко помене и "Вунена времена" иако никад није чуо за моје име.

Фото З. Јовановић

* Како бисте описали развојни пут кроз који сте као песник прошли?

- Ниједан писац ту путању, праву или кривудаву, не може да опише а да не муца. Може да напише аутобиографију која донекле указује на тај "развојни пут", али боље да се тим баве критичари, то је њихов посао, они вреднују. Песма је, као и свако уметничко дело, производ дара и заната. И сваки стваралац учи целог живота. Лектира, свакако, оставља мање или више видљив траг на нашем делу. И биљку, дивљаку, треба накалемити, да би донела ваљан плод. Важна је подлога на коју калемимо, као и сам калем. Та дивљака је дар, без дара нема великог уметничког дела. А то, рекох, процењују други. Песници су често као оскоруше, тек кад иструле покажу праву вредност - да се послужим овим афоризмом Љубе Ненадовића. Још као студент, у "Видицима" сам објавио кратак есеј под насловом "Тражећи себе", у коме сам, пионирски, покушао да маркирам некакву своју поетичку стазу. Тако да сам рано почео да пишем о поезији. Успут. Објавио сам и неколике књиге тих есеја и записа. Мада, ни у овим позним годинама, нисам баш сигуран да добро познајем свој пут. Често кренем неком странпутицом.

* Сматрате ли да је у овом веку поезија гурнута у запећак?

- Најбоље би било да одговорим само: Да, сматрам. И то више у овом веку и овом режиму него у оном минулом и веку и режиму. Бар колико ја памтим и пишем. Иако критичари мисле да је поезија највреднији део наше савремене књижевности. Темељита друштвена небрига знатно је томе допринела. Слично је или још горе у развијенијим западним културама. И тамо песничке књиге имају симболичне тираже који се углавном деле библиотекама. Ни на Истоку није као што је било. И тамо је стигао сурови капитализам. Танке књижице поезије нису роба која доноси профит. Поезија се не може препустити суровим законима тржишта. Иначе ће постати домаћа радиност, као опанци.

* Шта нам доноси а шта одузима технолошки напредак?

- Слава точку, наизменичној струји, машини за веш, пеницилину... То су само нека добра која нам је подарио људски ум да би наш живот био угоднији. Али шта год човек изуми, онај демонски део наше природе хоће да то злоупотреби. И често успева. Све новија научна, техничка и технолошка открића већ задиру у сферу фантастике и могло би се рећи да више служе злу него добру. Те злоупотребе су толико застрашујуће да укидају нашу веру и наду у бољи свет. Уплашени човек је готово спреман да се одрекне многих преимућстава која му нуди Научник. Ако лабораторије прво производе вирусе и бактерије а потом лекове против тако смишљено изазваних болести, онда чему та паклена игра? Да не помињемо све савршенија оружја и отрове за уништавање људи и целокупне природе као Божије творевине. Ниједно живо биће не уништава припаднике своје врсте као човек човека. Хоћемо ли се истребити? Можда би боље било да се, као амиши, одрекнемо неких тековина цивилизације? Само, и они пију отровану воду и удишу отрован ваздух. Нема бекства у шуму. Ако нас Господ некако не опомене, наша будућност неће бити весела. Не вапи случајно владика Николај обраћајући се Творцу: "Овакав какав је човек није дело Твоје. Овакав какав је, човек је творац самог себе. Име му је - болест."

НИСАМ УЦВЕЉЕНИ КОМУНИСТА

- НЕКАД су се у свакој већој књижари, на посебној полици, могле наћи старе и нове збирке песама - каже Ђого. - Данас их нема ни у једној. Осим у књижари СКЗ, њихова издања и још понешто. Недавно сам ушао у три књижаре "Службеног гласника" и "Лагуне" на Булевару краља Александра да купим недавно награђене књиге Драге Кекановића и Весне Капор, и нову збирку песама Миће Данојлића. Нисам нашао ниједну. У две књижаре су ми рекли да нису ни чули за те наслове. У Београду су деценијама редовно излазила три књижевна часописа и три књижевна листа, данас се само "Књижевне новине" и "Српски књижевни лист" појављују с мене на уштап, квартално. Некад је и "Студент" плаћао пристојан хонорар за сваки стих, да не говорим о другим листовима, часописима и издавачким предузећима. Данас је то права реткост. Штавише, многи песници су принуђени да сами плате штампање својих књига. Ако наставим ову кукњаву, неко ће помислити да сам уцвељени комуниста. Нисам. Али чињенице су тврдоглаве.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (1)

РУСИ У ШОКУ: Евакуисали 1.500 такмичара из Крокуса, ниједан није страдао од терориста, а сад се буне: Што нас нисте спасили раније? (ВИДЕО)