ЗАПАД ЈЕ ЗАХВАЋЕН ИРАЦИОНАЛНИМ БЕСНИЛОМ: Сада су на ред за поништавање дошли Руси

Марко Танасковић

08. 03. 2022. у 16:40

ОД тренутка када је руска војска ушла у Украјину, сведоци смо све трагикомичнијих и бизарнијих покушаја западног естаблишмента да протера и "поништи" све што има било какве везе са Русијом.

ЗАПАД ЈЕ ЗАХВАЋЕН ИРАЦИОНАЛНИМ БЕСНИЛОМ: Сада су на ред за поништавање дошли Руси

Фото ЕПА

Потпуно игноришући сопствене фразе и флоскуле о томе како не може да постоји "колективна кривица" једног народа и како треба обавезно раздвојити политику од културе и спорта, Запад се неселективно и немилосрдно обрушио на сваки аспект присуства Русије на међународној позорници. После избацивања руских спортиста из различитих међународних такмичења, изопштавања из банкарских токова и забране авио-саобраћаја за Русију, те надасве чудноватог ембарга на мачке руског порекла, на ред су дошли и савремени руски уметници, али и ванвременски великани руске културе који су се, без много објашњења, нашли на црним листама. Бројним славним руским извођачима класичне музике, од диригента минхенске филхармоније Валерија Гергијева преко сопрана Ане Нетрепко до балетана и балетанки из Бољшог театра, отказују се наступи или бивају отпуштени због неспремности да се јавно одрекну своје земље и да осуде политику Владимира Путина.

Ако се ово антицивилизацијско жигосање и протеривање живих руских уметника, ма колико неправедно и срамотно било, могло донекле очекивати и предвидети, јер Запад је већ неко време озбиљно захваћен ирационалним беснилом тзв. културе поништавања, тешко је пронаћи адекватне речи за сумануте и апсурдне покушаје да се и одавно мртви руски класици изопште из културне и академске заједнице. Њима чак, због чињенице да нису више на овом свету, није дата ни шанса да се јавно одрекну Путина и да тако спасу свој статус на Западу. Па смо тако могли прочитати да многе филхармоније и позоришта широм Европе редом отказују концерте и опере Чајковског, док је италијански универзитет из Милана избацио из наставе све лекције о Достојевском. Професор књижевности Паоло Нори, уз изражено жаљење, саопштио је да је протеривање великог руског писца из наставног плана изведено под изговором "да се у времену јаких тензија жели избећи било каква полемика". Та формулација, тако како је срочена, можда је некада раније и могла запарати уши, јер смо учени да западна, наводно демократска друштва почивају баш на полемикама, плурализму мишљења и слободном сучељавању ставова, али свако ко је барем површно пратио тоталитарни пут којим се те државе и друштва крећу последњих неколико година не треба да буде изненађен овим развојем догађаја. Треба се подсетити да су Американци, у време агресије на Ирак, мењали име помфрита из "френч фрајз" у "фридом фрајз", јер су били озлојеђени и бесни на Француску што није била вољна да учествује у њиховој војној авантури. Дух повампиреног макартизма и лова на вештице тамо је и те како жив, а временом се изгледа прелио и на Западну Европу. Такође, однедавно подилажење распомамљеној култури поништавања и друштвеног брисања јавних личности због најбенигнијих и често недоказаних оптужби, односно крајње субјективно схваћених и из данашње хиперосетљиве визуре посматраних огрешења о политичку коректност довела је до тога да су и многи западни класици, преко ноћи, постали непожељни. Тако је, на пример, аутор Тома Сојера Марк Твен осуђен као неко ко у својим делима подилази расним стереотипима, док је, из сличних разлога, са многих стриминг платформи у Америци уклоњен филмски класик "Прохујало са вихором". Ревизионистичко схватање и тумачење историје, искључиво из угла критичке расне теорије, проузроковало је праве деструкивне пирове антифа и БЛМ присталица током којих су због грехова расизма и колонијализма вандализовани и уништавани споменици истакнутих личности из сопствене прошлости попут Сервантеса, Кристофера Колумба и Винстона Черчила.

Сада су на ред за поништавање дошли Руси. Разлози можда јесу дневнополитички и осветнички, али назире се ипак испод површине још једна дубља и дугорочнија тенденција, а то је постепено обесмишљавање самог концепта високе културе. Висока култура, којој свакако припадају Чајковски, Достојевски и Бољшој театар, на Западу се доживљава као ексклузивна преокупација за елиту, резервисана за узак слој привилегованих и имућних, а не као нешто што има друштвени задатак да оплемењује и духовно уздиже обичан свет.

Свако ко је мало дуже време провео на Западу може да посведочи да концертне дворане, позоришта, музеји, галерије, кинотеке и библиотеке углавном зврје празни, док се идеја задовољавања културних потреба смишљено свела на вулгарну забаву за широке народне масе. За разлику од Русије, где још увек можете да видите младе који у подземној железници и по аутобусима задубљено читају књиге, у већини западних земаља сви су нон-стоп загледани у екране својих паметних телефона. Поставља се питање да ли Запад данас уопште заслужује некога као што је Достојевски и да ли је у стању да га разуме и тумачи на прави начин? Са својим атеизмом, потрошачким материјализмом и суровим "култом успеха", коме је жртвовао слободу, саосећање за другог и истинску радост живљења, савремени Запад је наказно остварење управо оне будућности коју је Достојевски најавио у "Великом инквизитору". Нажалост, како се тамо врло слабо читају озбиљне књиге, ретки су били у прилици да се увере у дубину, истинитост и силовитост његове визије. Није нимало случајно то што су многи источноевропски књижевни пребези, од Набокова до Кундере, своју улазницу за улазак у западни културни круг управо обезбеђивали ниподаштавањем генијалног аутора "Браће Карамазов". Тиме што сада узалудно покушавају да га бојкотују и забране, ови савремени велики инквизитори Достојевском и његовом делу заправо чини услугу, јер ће сада, по логици обрнуте психологије, порасти шансе да ће неко тамо заиста узети да га чита, уместо да само скупља прашину на полицама библиотека.

Што се тиче самог Запада, он је овим бахатим и варварским атаком на руску културу само себи пуцао у ногу, урушавајући додатно свој одавно нарушени либерални и демократски имиџ и сврставајући се на корак од Хитлерових нациста који су спаљивали књиге због идеолошке, расне и етничке неподобности њихових аутора. У том погледу, ми Срби имамо свако право да поносно дигнемо главу, јер код нас за време НАТО бомбардовања 1999. никоме није падало на памет да из библиотека и школских лектира истерује Шекспира, Хемингвеја или Фокнера, нити да забрањује да се у биоскопима приказују холивудски филмови или да се по клубовима свира џез музика. Због те наше ширине и отворености, али не само због тога, ми увек јесмо били и увек ћемо бити свет, ма шта нам о томе говориле пи-ар кампање оних који се данас, зарад својих геополитичких интереса, иживљавају на одавно покојним горостасима светске културе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

ЏЕЈН ЈЕ ИСКЛЕСАНА ОД МОЈИХ ВОЈНИЧКИХ ИСКУСТАВА: Глумица Ванеса Лаше, звезда серијала Морнарички истражитељи: Хаваји