МИША ЂУРКОВИЋ О "ОПИЈУМУ НА БАЛКАНУ" Сведено, прецизно, без икаквих спекулација

ДОК сам у часопису Токови историје тражио Јањетовићев приказ књиге Андреаса Рота о Јохану фон Рајсвицу (ову књигу преводимо и припремамо српско издање), запао ми је за око један други занимљив приказ.

Миша Ђурковић је преводилац овог дела

Петар Драгишић је у истом броју приказао један несвакидашњи пројекат колеге Владана Јовановића, са истог, ИНИС института. Наслов књиге је Опијум на Балкану: производња и промет опојних дрога 1918-1941. Књига је, стицајем околности, објављена у Загребу (издавачка кућа АГМ), па код нас, нажалост, није доживела адекватну рецепцију, иако је читав овај рад иницирао Бјелогрлићеве Сенке над Балканом и причу о шверцу и употреби опијума на овим просторима између два рата.

Јавио сам се Влади и кроз серију мејлова сазнао откуд читава прича. Наиме, док је радио на свом докторату о Вардарској бановини, Јовановић је, са прилично великим запрепашћењем, открио да је у архивама разних институција сачувано страшно много извора и сведочења о производњи и промету дроге у том периоду. Полако је почео да обрађује тај материјал и први општији чланак појавио се још 2009. године у часопису Годишњак за друштвену историју. Ако сам добро схватио, управо тај чланак је некако стигао до Бјелогрлића и подстакао га да почне да смишља причу о шверцу и употреби опијума у старој Југославији. Јовановић је у почетку био укључен у пројекат ове серије, али је на крају тражио да се име скине са шпице јер није био најсрећнији начином на који су редитељ и сценаристи практиковали своје „уметничке слободе“ у ретуширању историје.

Крајем прошле деценије полако су се појављивали нови чланци у којима су обрађиване поједине епизоде ове хероинске епопеје, да би пре две године изашла и књига. Будући да се појавила у Загребу, изашла је на хрватској варијанти гајевице, но лако је читљива и повремена одударања од нашег језика не ометају читање. Оно што смета и због чега би ваљало објавити и српско издање јесте што из неког разлога свако појављивање израза Јужна Србија, којим се означава тада званичан назив овог простора, у овој књизи иде под наводницима.

Елем, након преписке, Владан ми је доставио примерак који сам прочитао попут трилера. Као прононсираном „теоретичару завере“, како би ме назвао мој некадашњи познаник Флоријан Бибер, и љубитељу тамних и мрачних коридора моћи, ова књига ме је, разумљиво, јако заинтригирала и из ње сам невероватно много научио. Ради се о изванредном, школски обављеном послу, којим је колега покрио изузетно важну тему и за српску и за југословенску историографију, али и за низ других дисциплина.

Путеви дроге

Оно што најпре треба истаћи, за разлику од Бјелогрлићеве ултракомерцијалне Пики блајндерс обраде, Јовановић је тему одрадио сведено, прецизно, без икаквих спекулација, чак нападно одбијајући да развија инспиративне хипотетичке правце и кад су се они наговештавали. На пример, док смо Бјелогрлића једва, некако, одговорили од тога да од Милана Стојадиновића направи тадашњег Мила Воли Ђукановића или политичког Ескобара (не Габријела), Јовановић је врло лако отписао покушај Софронија Огњановића да се од хапшења и процесуирања за шверц опијума извуче позивајући се на наводно пријатељство и познанство са председником владе. Но, то нимало не значи да и ово што је базирано на подацима не личи на гангстерску хронику…

Књига је подељена на четири дела и због мало шире публике ваљало би је представити и подстаћи људе да је прочитају. За то је, наравно, потребно да се појави српско издање које би чак могло да буде комерцијално врло успешно, па овај текст има за циљ да се нека Лагуна или ко сличан заинтересује за пројекат.

У првом делу аутор даје сведен али користан приказ два процеса. Најпре историју употребе и третмана дроге у разним културама и све оне геополитичке сукобе које је глад за профитом Источно-индијске компаније направила у Кини. Врло реално и одмерено је описан релативно скорији историјат стигматизације дрога, узгој у Индији и продаја у Кини, невероватни проблеми које је опијум тамо правио, ширење ове навике у САД и Европи, доношење мака у наше крајеве итд. Други део приче је почетак међународне регулације третмана и промета опијума, у чему су предњачиле САД. Овај оквир прави се на форумима Друштва народа и дефинишу га Женевска опијумска конвенција из 1925., Ковенција о ограничењу промета опојних дрога из 1931. и нова конвенција из 1936. Ту је и сјајно поглавље „Концентрација криминала у зонама фармацеутске индустрије“, са пописом водећих корпорација које су производиле свашта (укључујући и сируп за децу против кашља) од опијума и врло лаконски се кретале између набављања сировина легално и шверцом. На списку су, на пример, и Ла Рош и ИГ Фарбен…

Други део концентрисан је на југословенску производњу, прераду, регулацију и третман опијума. Он се производио стриктно на простору Јужне Србије, односно данашње Македоније, и био је међу најквалитетнијим на свету са далеко већим процентом морфина него турски нпр. Југословенски опијум био је изузетно тражен, иако су га јеврејски трговци из Солуна у свету дуго продавали као „грчки“. У овом делу, аутор даје комплетан преглед производње, положај произвођача, борбу са трговцима и шпекулантима, махинације приликом откупа, затим формирање државног ПРИЗАД-а са својим опијумским делом, као и кратки историјат деловања загребачког Јеврејина и чувеног ротаријанца Еде Марковића као директора ПРИЗАД-а. Он је страдао у децембру 1939. године под чудним оклностима, када су полицијски агенти дошли у његову кућу тражећи заправо његову ћерку, комунистичког активисту, јер су тог дана биле велике комунистичке демонстрације.

Од Владана сам у преписци сазнао како у записима његове супруге постоји опис њиховог доласка у Београд и становања на трећем спрату Привилеговане аграрне банке – то је спрат на коме се данас налази Институт за европске студије, у згради у којој и Владан и ја радимо. Зграда ПРИЗАД-а на Обилићевом венцу је после рата постала зграда ОЗНА, а затим Танјуга. У питању је изванредан споменик архитектуре настале под утицајем нацистичког неокласицизма (архитекта Богдан Несторовић, 1937), са којим се код нас може поредити само Брашованов пројекат зграде Бановине и покрајинског парламента у Новом Саду. Стојадиновић, ипак, није успео да реализује пројекат изградње стадиона на Доњем Калемегадну, мада је наручио и добио пројекат од градитеља берлинског олимпијског стадиона.

Ту је посебно поглавље посвећено легендарној браћи Огњановић (за време рата постали су Огњанов, па Огњановски), који су почели као произвођачи сира, да би основали фабрику за прераду опијума, која и данас ради под именом Алкалоид Скопље. Јовановић је у књизи дао и доста илустрација и фотографија, укључујући и пар слика Огњановића које је добио од Софронијеве унуке, која као преводилац и писац живи и ради у Београду. Осим њиховог Алкалоида, постојала је фабрика у Храстнику у Словенији.

Трећи део обрађује проблеме извоза опијума, као и кооперације Југославије са Турском. Наиме, због лакшег наступа на трећим тржиштима, са дојучерашњим ратним непријатељима направљено је заједничко тело које је деловало у Истанбулу и које је координисало извоз турског и југословенског опијума скоро до почетка Другог светског рата. Иако је ово најкраћи део, он је врло илустративан за међународну трговину и схватање географије производње, промета и употребе опијума у том периоду. Турска и Југославија су сарађивале да би се одбраниле од поплаве јефтиног персијског опијума. Југословенски опијум је, барем његов легални извоз, скоро у потпуности ишао ка САД, јер су тамошње фирме препознале његов квалитет.

Последњи део је још атрактивнији од другог, јер даје преглед међународних кријумчарских мрежа које су, гле случаја, доминантно ишле преко Балкана. Огроман значај и до 1934. године, али и после тога, имале су тајне фабрике опијума које су се изместиле из Турске у Бугарску. Занимљиво је да су их контролисали и њима финасирали своје терористичке делатности припадници ВМРО. Овај део заиста личи на интензиван серијал Џејмса Бонда јер се појављује огромна галерија међународних актера, великих шверцера, финансијера, међународних корпорација за вагонски и аутобуски превоз, дипломата жељних додатне зараде итд. Ту ћете у галерији ликова срести и Данила Томасовића, познатог из друге сезоне Сенки над Балканом, али и значајног југословенског дипломату Анта Павелића (није поглавник…). Због малих казни за шверц, и одбијања државе да пошаље тачне податке о производњи и извозу, Југославија је била велики међународни проблем, па су амерички службеници за сузбијање дрога више пута долазили у формалне и неформалне мисије, претили властима, али су и сами врбовали неке овдашње криминалце да раде за њих. Неки би приметили да се није много променило од тада…

Објективне чињенице

Јовановић се заиста објективно држи онога што налази и не бежи од тога да, на пример, покаже огромну улогу Јевреја у шпекулацијама, шверцу и међународном финансијском и опијумском криминалу. С обзиром на капитал, трговачко искуство и огромне рођачке мреже, то не може да нас чуди. У нешто мањој мери, у истим проблематичним улогама појављују се и други народи дијаспоре, попут Јермена и Грка.

Још једна занимљивост коју увиђате, а коју ми је аутор приватно потврдио, јесте да нигде нема Албанаца. Дакле, до друге Југославије, ови, касније озлоглашени кријумчари дроге, асполутно не учествују у причи о македонском или било ком другом опијуму. Шверц дувана био је карактеристичан за њих, али не и опијума. Дакле, по свему судећи, тачне су урбане легенде да су косовским фисовима врата раја отвориле неке југословенске тајне службе, које су преко њих могле да повежу Сирију и Запад отварајући лукративне токове шверца хероина и других опијата.

У књизи се такође појављује пар руских имиграната који су укључени у шверц, али се испоставља да су радили за СССР, а врбовала их је и југословенска, па и америчка полиција као информанте. Далеко је то од Бјелогрлићевог проблематичног приписивања бављења шверцом опијума Врангелу (умро 1928) и остацима белогардејске структуре.

Да закључим, Јовановић је урадио изванредан посао, обрађујући веома важан феномен и једну сферу која је за нас и тада, као и данас, била изузетно проблематична и важна. Отуда нада да ће се аутор одважити да са овом причом крене и даље. Шта се са дрогом дешава након Другог светског рата, шта ради комунистички Алкалоид, када почиње интензивнија употреба хероина, а затим и кокаина код наше урбане елите, ко се бавио шверцом, ко је Албанце увео у посао, итд. Све су то питања која траже одговор. За почетак, ваљало би књигу објавити и у Србији.

Нек остане забележено и квазинаучно бешчашће, на које ми је колега указао, да је неколико људи из науке и публицистике у јавним наступима излагало ову тему као да су је сами истражили, иако се јасно видело да су само читали његове чланке…

Миша Ђурковић је научни саветник у Институту за европске студије и српски филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.

Препоручујемо

Култура

0 0

ИЗАШАО "САБОР СРПСКИХ ВЕЛИКАНА" Књига о градитељима српског идентитета од 1848. до 1918.године

25. 02. 2022. у 12:45

Култура

0 0

КЊИГА О ПРИЈАТЕЉСТВУ: Биографија Жарка Радаковића коју је написао Скот Абот је и прича о Југославији, али и о Петеру Хандкеу

22. 02. 2022. у 12:53

Култура

0 0

ДОЖИВЉАЈИ МИША ШИША: Ново издање "Креативног центра"

22. 02. 2022. у 12:44

Култура

0 0

СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О АНДРИЋУ: На промоцији говоре Пиштало, Баздуљ и Слађана Илић

22. 02. 2022. у 12:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације