МИСЛИЛАЦ ЕВРОПСКОГ ФОРМАТА: Стојан Ђорђић о својој монографији о књижевном критичару и теоретичару Николи Милошевићу

КЊИЖЕВНИ критичар који је мислилац, мислилац који постаје романописац, романописац који је мислилац епохалне књижевне креације. Овако је др Стојан Ђорђић (1950) у вишеструко значајној и занимљивој студији "Николе Милошевића укрштај филозофије и књижевности" ("Орион арт") скицирао портрет великог и неуморног тумача књижевних дела.

Фото П. Митић

У студијама и критикама, које чине читаву једну библиотеку Никола Милошевић (1929-2007) је више од пола века анализирао дела и књижевне појаве на непоновљив начин, био ангажовани мислилац и омиљени професор, увек се водећи највишим моралним вредностима. Писао је о Андрићу, Црњанском, Крлежи, Меши, Десници, Достојевском, Камију, Сервантесу, Стринбергу, Настасијевићу, као и о филозофима Шестову и Берђајеву.

- Милошевић је и по образовању и по свом истраживачком хабитусу филозоф, али бирајући домен свог ауторског деловања определио се за књижевност. Он је књижевни критичар и теоретичар филозофског кова. Из дела у дело разматра мисаона тежишта и има у виду филозофску,

т. ј. критичку рефлексију, и то на свој начин, што значи са претензијом на потпуност приступа, на обухватање људске егзистенције у њеној потпуности и суштинској вредности - каже, за "Новости", Ђорђић.

Те особине први је уочио Милош Црњански који му је 1964. послао писмо пошто је у једном часопису прочитао његово тумачење "Сеоба". Са нескривеним задовољством велики писац истиче да је то најозбиљније што је у хрпи текстова о свом роману дотада прочитао и посебно уочава Милошевићево тумачење дела "са гледишта интелекта". А то је нешто ново у нашој књижевној критици, која је још од времена Скерлићевог "била скоро увек лична, политичка, кликашка, а врло ретко приказ књига за читаоце", како је навео Црњански.

- Главна поетичка идеја Николе Милошевића, захваљујући којој је одиграо тако важну улогу у савременој српској књижевности је идеја аутономије књижевне уметности, која је била и остала водећа програмска идеја књижевне револуције друге половине 20. века. Био је теоретичар и критичар који је ту идеју најподробније и образлагао и преиспитивао, примењујући је врло доследно и до врло подробне теоријске аргументације, али и до крајње консеквенце. Стајао је у одбрану књижевног дела од идеологије, политике, мита, дидактике и моралисања. Његов приступ књижевности био је еманципаторски изазован и подстицајан, а идеје о аутономности књижевности пале су на плодно тле код наших писаца, од којих су многи били Милошевићеви студенти - каже Ђорђић.

У последњој деценији живота Милошевић се на опште изненађење изјаснио као романсијер: најпре је то био "Нит михољског лета" (1999), "Кутија од ораховог дрвета" (2003) и две године касније "Сенке минулих љубави". Јунаци ових романи су усамљеници и меланхолици, људи изоштрене мисаоности који трагају за смислом егзистенције. Романи, међутим, нису добили одговарајућу рецепцију због јаког теоретичарског баласта његовог аутора, објашњава Ђорђић и каже:

- Милошевић није следио трендове у његовој прози, нити је експериментисао литерарним поступцима и формама, како су радили водећи писци. Писао је о оним темама којима се бавио и као теоретичар и критичар, а то су изразито филозофске теме, пре свега, антрополошки и етички феномени и проблеми: метафизички аспект човекове егзистенције, слобода избора, однос добра и зла, разума и нагона. Може се рећи да је његов романсијерски допринос у томе што је писао у не баш заступљеној врсти романа код нас, а то је филозофски роман. Овај жанр је захваљујући баш Милошевићу, српска књижевност, најзад успела да освоји, и то у сасвим респектабилном домету за ту врсту списатељског изазова.

Истичући да је цео Милошевићев опус и критичарски и романсијерски прожет снажним осећањем меланхолије, Ђорђић закључује:

- Већ са ове дистанце може се рећи да је он најзначајнији поетички мислилац једне од наших најзначајнијих књижевних епоха. Посматрајући из књижевно-историјске перспективе Никола Милошевић спада у први ред српске књижевне критике, раме уз раме са Јованом Скерлићем, Богданом Поповићем, Љубомиром Недићем. А у домену књижевно-теоријске мисли, постао је стваралац таквог формата какав имају само највеће европске књижевности.

ИЗУЗЕТНИ БЕСЕДНИК

ПОРЕД многих дарова и умећа којима је располагао Милошевић, свакако треба поменути и његову реторску изузетност, указује Ђорђић:

- Ко год је био у прилици да га слуша док говори, без обзира на то о чему, којим поводом, када и где, виђао је да има пред собом аутентичног беседника и мислиоца, без театралности и патетичности. Говорио је тихо, без гестикулација, али равномерно и усредсређено. Свако његово излагање била је беседа. Сваки његов говор прелазио је у виспрено критичко тумачење. Слушаоци су га нетремице пратили уживајући у магији живе и оштроумне речи. У легенду су ушли његови говори током студентских демонстрација у јуну 1968. у којима је критикујући написе у прорежимској штампи откривао и жигосао in vivo недостатке и слабости властодржаца.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Поентирање поинтилизмом

25. 01. 2022. у 16:42

Друштво

0 3

КНЕЗОВИ РАДОСЛАВ И МУТИМИР ПРВИ КТИТОРИ: Прва монографија цркве светих апостола Петра и Павла у Расу, данашњем Новом Пазару

24. 01. 2022. у 13:13

Култура

1 7

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ И ЦЕНЗУРА: Никада није припадао ниједној од владајућих и вечитих елита у нашем друштву

12. 10. 2021. у 17:55

Друштво

0 1

БИСТА НИКОЛИ МИЛОШЕВИЋУ: Обележен Дан Филолошког факултета

06. 10. 2021. у 15:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације