БОРИН НЕПОНОВЉИВИ ДЕРТ: Врсни познавалац наше литературе Роберт Ходел о свом преводу прозе Станковића

ВРСНИ познавалац и велики поклоник српске књижевности, слависта Роберт Ходел, професор Универзитета у Хамбургу, после многих година проведених у пријатељевању са академиком Драгославом Михаиловићем, превођењу његових дела те писању о њему - фокусирао се на другог нашег великог писца.

Фото М. Анђела

Дугогодишња фасцинација делом Боре Станковића, која сеже све до Робертових студентских дана, доживеће овог пролећа оваплоћење у издању Станковићевих прича на немачком језику, у избору и преводу Ходела.

- На почетку је, наравно, био роман "Нечиста крв". Прочитао сам га први пут као студент славистике на Филозофском факултету Бернског универзитета. Од тада је Станковић постао писац коме сам се увек враћао и о којем сам неретко писао и научне чланке за немачке и српске књижевне часописе, па и за Kindlers Literaturlexikon.

Када сте почели да преводите баш Борине приповетке и како сте их бирали?

- Са преводом његових приповедака сам почео пре три године. Као и у случају Драгослава Михаиловића и Момчила Настасијевића, желим да представим Станковића немачкој публици у једном репрезентативном избору. А како су "Нечиста крв" и "Коштана" већ преведени, концентрисао сам се на његову кратку прозу. Превео сам више од 30 приповедака, кратких прича и цртица, које обухватају све његове стваралачке фазе, од првих збирки "Из старог јеванђеља" (1899), "Стари дани" (1902) и "Божји људи" (1902) до текстова које је намеравао да изда под насловом "Под окупацијом". Немачка књига ће изаћи током ове године, најкасније у јесен, у Leipziger Literaturverlag, са опширним уводом о животу и стваралаштву писца.

Илустрација Аца Ђорђевић

Радо наводите причу о томе како је Андрић волео да се, кад се умори од свега, враћа Бори?

- Андрић је у једном разговору са Александром Белићем рекао да је Станковић дао "нашу" најоригиналнију прозу и да му је лично био први узор. И даље Андрић каже дословно: "Кад ме све друго у животу и литератури замори, прочитавам његову `Нечисту крв` и поједине његове приповетке поново и поново. Као што прочитам Толстоја [...] узмите само ону његову причу `Један поремећени дан`; остане у свести и срцу. Можда је то само неки Борин живот Врања и његових људи; али је то живот!"

У поменутој приповеци се врши казна над оцеубицом. Страшна, потресна прича о људским понорима, о жалости, и према оцу и према сину-убици, о социјалној беди, о животу маргинализованих људи! У земљама где још увек постоји смртна казна ова приповетка би требало да уђе у школски програм. А при томе није јасно, као ни у читавом књижевном делу Боре Станковића, шта заступа сам аутор, јер он не вреднује, не осуђује, већ улази у душу својих ликова. Ако бих морао да опишем Станковићево стваралаштво једном речју, рекао бих "емпатија".

На које сте се изворе ослањали пишући предговор који ће на 80 страна говорити о Борином животу и делу?

- Тај предговор је прерастао у прави детективски посао. Скупљам већ три године све могуће податке о његовом животу и раду, у издатим биографијама и неиздатим биографским нацртима, у мемоарима, научним чланцима, у архивима (Народна библиотека, САНУ, Архив Србије...), у интервјуима, сарађујем са истраживачима и познаваоцима Боре Станковића у Београду и Врању. Суштински проблем биографије о Станковићу се састоји пре свега у томе да има пуно хипотеза, прича и легенди а релативно мало поузданих података. Рецимо, не зна се, зашто је Станковић као начелник Министарства вера који је у јесен 1915. морао да преда мошти Стефана Првовенчаног Пећкој патријаршији, остао у Црној Гори, не зна се тачан редослед његових занимања и запошљења, не зна се чак ни које године се родио, 1876, 1875. или 1874. Нашао сам 11 предлога датума рођења!

Фото Приватна архива

"Највећи изазов за преводиоца Станковића нису локализми, него синтакса", кажете. Шта вам је задавало највеће муке, као преводиоцу?

- Наравно, да је већ лексика велики изазов, рецимо, турцизми попут "мантафа", "азги" или "амурлук", локализими ("чаре неје", "леле"), или посебне реалије: шта значи "забацише шамије" или која је разлика између "оплакивања", "запевке", "нарицања" и "плача"? За турцизме сам направио мали речник на крају књиге, да бих очувао барем део "оријенталног", јужносрпског амбијента. Али веће муке имам са синтаксом. У аутобиографској цртици "И то сам ја, Бора Станковић", писац каже, да ће праве судије његовог талента бити његова дела а не они који "броје глаголе, ударају запете и пишу како кидам реченице". Познато је да су му неки савременици пребацивали да је (као бајаги) "неписмен", да су га редактори неретко "поправљали" - у необјављеном писму од 23.11.1912. он назива своју жену Ангелину "слатка моја коректорко и критичарко!" -, али се исто зна да је емоционална моћ његове прозе суштински повезана са реченицом која се стално "прекида" и у којој писац неретко преузима тачку гледишта више јунака. Станковић није само свестан те дилеме, он је и убеђен да се његов емоционални космос не да изразити обичним, "глатким" језиком. И у томе, не само у вези са његовом чулношћу, он је претеча модернизма, па и авангарде. Као преводилац тражим, дакле, компромис међу захтевима "граматичности" немачког језика и очувања непосредности и "муцавости" његовог израза.

Коју бисте приповетку од преведених издвојили као најпотпунију, најмоћнију?

- Јако драге су ми његове љубавне приче ("Нушка", "Увела ружа", "У ноћи"), јер Станковић не описује љубавне односе, већ пише на такав начин да читалац сам доживљава љубавну срећу, карасевдах, дерт протагониста. У приповеци "Они" се та чувена његова "жал за младост", коју он тематизује већ као млад песник, повезује са жалошћу за умирућим сином, тако да читалац преболује болест главног јунака "у кожи" његових родитеља. Као да уђете у собу у којој умире најближа ваша особа! То се ретко достиже у књижевности, на ум ми падају неке приповетке Чехова, раног Андрића, роман "Чевенгур" Андреја Платонова...

Али читајући читав Станковићев опус почео сам да ценим и његов хумор и благи сарказам који се појављује пре свега у каснијим делима. Касни Станковић је на невероватно духовит начин и самоироничан. Рецимо у фељтону "Нове цркве" - наслов се односи на банке, пред којима се скупљају божји људи - он пише: "

- Е, еј ти! - прекину ме жена која је досад стојала више моје главе и читала шта пишем.

- Пиши ти оно што си започео, и какав си наслов метнуо. А не ово друго, ове фамилијарне, приватне ствари. И одмичући се, да ми врати мило за драго, поче ми се као ругати: - И гледај да ти твоји фељтони што дужи буду. Мећи што више дијалога, цртице, усклике, прекиде, да би што дуже испало и што већи хонорар добио. Јер прошлога месеца красно си много зарадио: осамдесет круна..."

Замислите да је Станковић објавио такве редове 19.6.1917. године у Београдским новинама! Јесте, окупаторске новине, али шта он ту све иронизира!

Студенти га осећају

Да ли читате Станковића и на факултету, са својим студентима?

- Да, он је један од кључних аутора и у раду са хамбуршким студентима. У текућем семестру радим његове приповетке. Има међу студентима и германиста и англиста који га читају у преводу. Изненадио сам се у којој мери су ови млади људи фасцинирани његовом прозом. За њих је Станковић право откриће, неколико их је тврдило да нису досада читали ни једног аутора који је у стању да изазове такав интензитет емоција.

Препоручујемо

Култура

0 1

БОРА ЗВАНИ ВЕСЕЛИ КОЏЕР: Како је славни писац из Врања добио надимак који га је пратио цео живот

05. 09. 2021. у 09:51

Култура

0 0

"НЕЧИСТА КРВ" НА ПАЛИЋУ: Остварење настало према прози Боре Станковића први пут ће се наћи пред публиком на Фестивалу европског филма

03. 07. 2021. у 14:00

Култура

1 0

И МЕНИ ЈЕ ВРАЊАНСКИ ДЕРТ У КРВИ: Глумица Анђела Јовановић за "Новости"

25. 07. 2021. у 10:51

Култура

0 3

ОБЕЛЕЖЕНИ ГРЕХОМ ПРЕДАКА: Серија "Нечиста крв", према делима Боре Станковића, од вечерас на РТС

04. 12. 2021. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације