ЈЕДИНСТВЕНИ МИШИЋ: Критичар и полемичар чији ставови поново постају актуелни

ИАКО се углавном бавио књижевном критиком, Зоран Мишић, најбољи српски књижевни критичар после Другог светског рата, готово да је имао песничку судбину.

Др Радивоје Микић

На књижевну сцену је закорачио врло млад (уочи Другог светског рата у "Српском књижевном гласнику"), живео је релативно кратко (1921-1976), за живота објавио две невелике књиге, саставио, исто тако, две антологије (поезије и критике), уређивао у онда врло угледном и по издањима изузетно значајном "Нолиту" библиотеку "Орфеј", у којој је, уз све друго, објавио и све што је истински значајно са подручја фантастике, водио годинама часопис "Књижевност", био склон да на полемичком попришту не само брани један књижевни укус и из њега изведено поетичко опредељење, што и јесте задатак критичара, већ и да, расправљајући са Марком Ристићем у НИН-у 1961. године, изложи један данас поново изузетно актуелан поглед на дубље засновано виђење основних садржаја у митским обрисима утемељеног погледа на националну културу под насловом "Шта је то косовско опредељење?" И само ове појединости довољне су да посведоче да је српска култура у Зорану Мишићу имала врло важну фигуру, фигуру о којој су са толико наклоности говорили Иван В. Лалић и Светлана Велмар-Јанковић, дугодишњи сарадници и пријатељи, али и сви аутори прилога у зборнику "Зоран Мишић", који је објављен у Нолиту 1977. године.

Кад се имају у виду и садржај и правац критичарског деловања Зорана Мишића, никако се не могу прихватити ставови Предрага Палавестре да је Зоран Мишић, у хоризонту књижевних збивања у педесетим годинама, наступао "као присталица нове правоверности" и да је он био полемичар који је прибегавао "намерном упрошћавању противничких ставова", пошто је Зоран Мишић одиграо изузетно важну улогу и у афирмацији модерног књижевног израза, пишући о првим књигама Васка Попе и Миодрага Павловића, али и у програмски заснованом истицању значаја окретања оним слојевима традиције који су највидљивији у фолклорно-митолошком слоју наше културе, по чему је Мишић био настављач онога што је започео Растко Петровић у свом огледу "Младићство народног генија", у коме је први пут подручје онога што је врло старо посматрано као претпоставка за долажење до нових могућности књижевног израза. Као тумач поезије Попе и Павловића, Зоран Мишић је настојао да расправу о њиховој поезији врати на чисто књижевни терен, да, другим речима, одбаци сваку идеолошки засновану перспективу за поглед на прве књиге ових песника, једнако као што је настојао да покаже у којој мери је, на први поглед, необичан књижевни израз којим се ови песници служе усклађен са оним што је, суштински гледано, језик модерне уметности.

Састављајући 1956. године "Антологију српске поезије", Зоран Мишић је први после Богдана Поповића врло јасно изложио начела на којима се темељи избор песника и песама, али је уз сваког песника дао и најсажетију могућу оцену његовог места и улоге у српској књижевности, стављајући тако до знања свом читаоцу да, поред свих других, има и сва потребна књижевноисторијска знања. Нема сумње да је Мишић нарочиту пажњу посветио ономе о чему је говорио и на другим местима и у другим приликама - потреби да се међуратна књижевност, чији је један веома важан део из идеолошких разлога био под неком врстом суспензије, врати у укупни поредак вредности у српској књижевности. Иако му је, примера ради, Растко Петровић био близак и из чисто поетички заснованог угла, нема сумње да је често позивање на овог песника трагичне судбине требало да ублажи идеолошку димензију укључену у поглед и на његово стваралаштво и на стваралаштво једног крила српске авангарде. Исто тако, нема сумње да је баш Растко Петровић омогућио Зорану Мишићу да у потребној мери постане светан значаја традиције у књижевности и култури, па и да укаже на то како "већ је Растко најављивао победоносни поход ирационализма и васкрсење националних традиција".

И кад је већ реч о традицији као терминолошком инструменту којим барата један критичар, треба рећи и то да је Зоран Мишић први наш критичар који је, ван сваке сумње, веома добро познавао критичарске текстове Т. С. Елиота и преузимао одређене елементе Елиотовог гледања на послове везане за тумачење песничких текстова који увек бивају постављени у одређени контекст, не усуђујући се да се и експлицитно позове на овог великог критичара и песника, посебно не у амбијенту педесетих година прошлог века, пошто су и од тога могле доћи немале невоље. Говорећи о потреби да песник оживи у себи "осећање историје", или, пак о томе како је "свеколика људска мисао, од најдавнијих времена до данас, жива и присутна међу нама", указујући, исто тако, на то "да је модерни песник онај чији изванредни и непоновљиви глас долази из давнина наше свести, а одјек му се већ из пространстава будућих враћа", Зоран Мишић се непрекидно креће по оном хоризонту критичког мишљења у чијој су основи ставови Т. С. Елиота. Уосталом, тумачење поезије Васка Попе и Миодрага Павловића би био узалудан посао за неког ко не сматра да сваки књижевни текст постоји само у окружењу других текстова, на подлози коју они образују.

А кад се Зоран Мишић посматра само у хоризонту српске књижевне критике, види се неколико изузетно важних ствари.Он је први српски критичар и по томе што се определио да тумачи само поезију и по томе што по основним одликама свог критичарског приступа није био имресиониста. Наиме, пре Зорана Мишића наши критичари су, по правилу, писали и о поезији и о прози и о драми. Мада дугодишњи члан НИН-овог жирија за роман године, Мишић, као анлосаксонски новокритичари нијеписао о прози, сасвим очигледно сматрајући да је песничко стваралаштво толико сложено да је немогуће иоле компетентно улазити и у тумачење дела која припадају другим књижевним родовима. Од Јована Скерлића, преко његових ученика и настављача, критичари импресионистичке оријентације су имали доминантну позицију у српској књижевној критици. Иако је Борислав Михајловић Михиз, Мишићев генерацијски друг, и сам био импресиониста у књижевној критици, са Мишићем се наставља онај тип књижевне критике који су утемњљили Љубомир Недић и Богдан Поповић. За тај тип критике је од посебног значаја било тошто критичар мора да се држи самог књижевног текста, да описује оне његове одлике које су реално дате, које, другим речима, нису садржане само у једном читалачком утиску. И као и Недић и Поповић, и Зоран Мишић је критичар који се појављује као заступник одређених књижевних вредности и упорни борац против онога што не припада хоризонту једног времена. За Мишића је, примера ради, то била "лирика меког и нежног штимунга", један облик лошег понављања онога што смо већ имали.

Колико је положај критичара у културама као што је српска у знаку парадокса показује и то што је Зоран Мишић био и наш последњи критичар који је могао да усмерава књижевни развој. И он је то и чинио у два важна момента. Први пут је то учинио супротстављајући поезију Васка Попе и Миодрага Павловића и "лирици меког и нежног штимунга" и тзв. ангажованој поезији, а други пут онда кад је, пишући кратке огледе о односу поезије и других уметности и духовних делатности, наговестио подлогу на коју ће своје песничке светове сместити Бранко Миљковић и Иван В. Лалић, песници који су, полазећи од симболистичког модела певања, користећи строге песничке облике, укључили у своје песничке текстове читав систем културних вредности и садржаја настајалих од Византије од данашњих дана. Тако је и у српској књижевности настао низ великихг песничлких остварења, у распону од Миљковићевог циклуса "Утва златокрила" до "Четири канона" Ивана В. Лалића, у којима се песнички дијалог са традицијом и културом не указује као нешто што има декоративну већ као нешто што има средишњу тематско-садржинску улогу, улогу инструмента који води у само средиште једне културне меморије. Без Зорана Мишића и његове краткотрајне (једва деценија и по) критичарске делатности то није било могуће. А данас кад тога и нема и не може бити и на то свакако треба скренути пажњу. Помало је такијех критичара ко што беше Мишићу Зоране!

Препоручујемо

Култура

3 19

ПРЕМИНУО АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ: Одлазак знаменитог историчара, тумача и професора књижевности

24. 12. 2021. у 13:02

Култура

0 0

ПРИЗНАЊЕ КПЗ СРБИЈЕ ЗА КЊИЖЕВНУ КРИТИКУ: Награда "Милан Богдановић" за 2021. годину припала Видаку М. Масловарићу

21. 12. 2021. у 15:29

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Боља страна наше природе

21. 12. 2021. у 16:32

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Језик као благо

14. 12. 2021. у 15:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације