КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Значај Ристовића

Слађана Илић

02. 11. 2021. у 15:46

МАРКО Аврамовић остварио је свој наум о писању "тоталне књиге" написавши монографију "Не губећи из вида ниједно биће ни предмет", која је ове године понела награду Библиотеке града Београда "Ђорђе Јовановић", а у којој се, како аутор каже, пешачки, хронолошки, бавио поезијом Александра Ристовића.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Значај Ристовића

Слађана Илић

Захваљујући таквом његовом истраживачком путу у настајању ове књиге, пратимо формирање поменутог песника - од прве збирке ("Сунце једне сезоне", 1959. године у издању београдског Нолита), доминантан круг мотива у тој и потоњим збиркама, као и песничке поступке, али и његову рецепцију у оквиру које се истичу они који су први уочили значај овог песника, а међу којима су били: Радослав Војводић, проценивши га као "лиричара од нерва, нежног, меког штимунга", Михаило Блечић, који Ристовићеву поезију пореди са Попином, Тимотијевићевом и Колунџијином и који га сврстава и наше тада најзначајније младе песнике, као и Данило Киш у "Видицима", у којима "посебно истиче важност сећања и успомена за Александра Ристовића и доводи младог песника у везу са Прустом: "Ово је поезија рођена из истог оног света који је оковао старим, тамним сребром Прустово трагање за временом, за успоменама" (Киш 1994: 716), а чији текст и теоретичари и песници, међу њима и Тања Крагујевић, оцењује као "ретку, многозначну и стога импозантну добродошлицу"" (в. Крагујевић, 2014, 328).

Но, осим што детаљно анализира позитивну рецепцију поезије Александра Ристовића, Марко Аврамовић исто то чини и с текстовима насталим поводом његових збирки које су касније објављиване, а у вези с којима су мишљења углавном била подељена. Хронолошки нас водећи кроз причу о песниковој стваралачкој судбини на основу књижевноисторијских чињеница, Марко Аврамовић указује на то да је реч о Ристовићевој поезији изостала из свих издања Историје српске књижевности Јована Деретића, као и из многох антологија. Из тог низа издвајамо тек неке: "Врата времена: послијератни југословенски пјесници", која је 1958. објављена у Загребу, а који су приредили Иван В. Лалић и Јосип Пупачић, "Српска и хрватска поезија 20. века" коју је приредио Предраг Палавестра 1964. године, Антологија српског песништва, Миодрага Павловића, и као најзначајјнији избор у том периоду - "Посларетани српски песници" коју су приредили Света Лукић и Вук Крњевић.

Разматрајући наведене и друге чињенице, Марко Аврамовић у својој књизи исправља почињене превиде и грешке књижевних историчара, теоретичара, критичара и антологичара, па тако показујући развојне токове, фазе, мене, па и излете, песника Александра Ристовића у току 40 година његовог стварања, вреднује га и одређује његову стварну позицију у оквирима српске поезије друге половине 20. века, а наводи и разлоге зашто се данас о српском песништву не може говорити без разматрања или бар помињања његовог имена. У прилог тој тврдњи Марко Аврамовић наводи скорије скупове о нашој поезији, као и учеснике који су управо то разумели.

Како Јован Делић у предговору књиге пише: "У трећем дијелу монографије истраживач освјетљава најкарактеристичније Ристовићеве пјесничке поступке попут апострофе, каталога и цитатности. Дијалог са књижевним и културним текстовима повезује овога аутора са пјесницима његове неосимболистичке генерације. Последње поглавље књиге доноси и кратки преглед савремених српских пјесника које је дело Александра Ристовића инспирисало".

То поглавље књиге за нас је особито инспиративно, између осталог и због чињенице да је као стваралац утицао и на песништво своје ћерке, једне од најзначајнијих савремених српских песникиња, Ане Ристовић, чију поезију нарочито ценимо, а песму "Гледајући у дрвеће (страх од тога да нећеш чути)" волимо, у којој видимо сав значај тих веза, њихову снагу:

Здраво, тата. Овде нема ничега новог под небом.
Али, процветала је она трешња коју посадисмо
пред зградом. Већ допире до четвртог спрата,
а била је обичан прутић. Некада, када би слетео

врабац, тежином би сасвим повио танану грану.
Сада слеће читаво јато, и тек понекад, чујеш,
како тихо зашушти. И с пролећа ујутру, видиш два-три
бела цвета, а већ предвече, на њих стотине

обаспе крошњу као изненадни снег што светли,
час бело, час ружичасто. И не знаш, шушти ли лишће
или перје; а на прозорском симсу осване још увек
лепљива коштица, и пусти за собом светло-црвени

траг. И пита се, свих ових година, где си. А када
желим да повратим мир, сетим се једног јединог
тренутка; ти и ја, на дунавском кеју, у летње
поподне, напола у хладу, напола на сунцу,

једемо сендвиче, и читамо, свако своје. Ти Сенеку,
ја лектиру за основну, Алису у земљи чуда. И светлост
пада окомито на отворене књиге чије стране, у
паузи између читања, обележавамо травкама

које памте, више од нас: као и дрвеће, под којим
се протрчи само једном. И то, тако добро знамо,
и ти, негде тамо, као и ја, још увек негде овде.
Чујеш ли како шушти? Само сам то хтела да ти кажем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)