ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БИТЕФ: Утопија страшила о спасењу

Драгана Бошковић

22. 09. 2021. у 14:33

НА стерилно белом фону (сценограф Филип Кен), појављују се страшила, испуњена сламом, са реквизитима једне дечје радио-станице, а онда им се придружује још један другар.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БИТЕФ: Утопија страшила о спасењу

Новости

Стално под маскама, са измењеним гласовима, глумци Студија "Виваријум" Филипа Кена из Париза, у копродукцији са Камершилом из Минхена, инсценирају еколошку утопију, као супротност свету из кога су утекли, пуном отрова, беде и самоубистава фармера који су их ставили у поља, да плаше штеточине...

Чистота, јасно показана белином простора у коме се налазе, као и њихова лична наивност и недужност, чине антропоморфна страшила и бољим, и осећајнијим од живих људи, на чије карактере индустријски напредак планете оставља злочиначке ожиљке. Смирени, распевани, разиграни, пуни наде да се свет још може спасти, страшила користе своју примитивну радио-станицу за ширење добрих вести, али и за интервјуе са другим страшилима, да би се глас о смртоносном уништавању природе, усева, биљног, животињског и људског света проширио даље, него што њихови гласићи могу да допру. Сонговима, песмама, својом ограниченом, крутом, изломљеном физичком активношћу, страшила нису само антипод брзини, злим намерама и користољубивости човека у корпоративном капитализму, него и утопијски симбол житеља рајског врта, у коме, како стерилна белина говори, више ничега нема, осим бала суве, мртве траве, сена, којим су и испуњени, али је идеја жива и мисија још постоји. Врло карактеристично за програм Културног центра Нантер-Амандје, у предграђу Париза, једном од оних који, по давној одлуци Жака Ланга, негују данас заборављени појам авангарде у театру, "Фарм фатал" је пројекат, перформанс који на врло авангардан начин живе интерпретаторе на сцени не замењује роботима, аватарима и видео пројекцијама, већ неживост, која нам из натуроцида неминовно следи, приказује са душом и надом да борба и тада траје. Веза између капиталисте-уништитеља, живог човека и мртвог света, који оставља за собом, јесу страшила испуњена мртвом травом, али и они сами су изданак природе, оне, која је накада била зелена и родна.

Бескрајно шармантна, страшила живе свој постапокалиптични живот сат и по на сцени, јадајући се и узјамно тешећи, док не стигне симбол новог живота, јаје, за које граде покретну фарму, да би се једном испилио нови живот. Или неживот, јер се завршна сцена, када покретна конструкција са јајима и страшилима одлази, може тумачити и оптимистички, и песимистички, већ према добронамерности гледаоца, према утопији о спасењу, као таквој.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)