ТРИЈУМФ СЕРИЈА: Поклекле су и књиге и филмови

Александар Генис

21. 09. 2021. у 13:45

НЕ много пре смрти Филип Рот је саопштио да одлази у пензију.

ТРИЈУМФ СЕРИЈА: Поклекле су и књиге и филмови

Фото Википедија

Таква одлука међу писцима била би без преседана да није једног изузетка. Мислим на омиљеног Брежњевљевог песника, Јегора Исајева, који је у време перестројке јавно изјавио да оставља стихове због апсолутне читалачке равнодушности према њима. Занимљиво је да су оба аутора, који тешко да су знали један за другог, прибегла истом аргументу.

"Читавог живота", огорчено је признао Филип Рот у осамдесетој, "оријентисао сам се на нормалне људе који пред спавање читају по два сата. Кад сам сазнао да таквих готово више и нема, пензионисао сам се."

Тешко је не саосећати с њим. Генерације које посећују Гутенберга свакодневно су се забављале читањем сматрајући књигу незаменљивом срећом. Растао сам с тим уверењем, чврсто убеђен да ће тако бити заувек. Па како је и могло бити другачије када су сви одрасли говорили о књигама. У време југовине имена и називи служили су као лозинка и окупљали интелигенцију. То нису биле само књиге Хемингвеја, Фокнера или Бела, већ и "Срећни Џим" Кингслија Ејмиса или "Четврти пршљен" Мартија Ларнија. Сви су набављали, посуђивали или крали исте књиге да би их читали у секташкој екстази. По свој прилици и данас могу да оживим ток времена (као на годовима пања) по књишким ознакама, било да је то лето "Кентаура" или зима "Зиме нашег незадовољства". И то не рачунајући самиздате. Добро се сећам како сам у себи често проналазио снаге да се отргнем од јастука само зато што сам се надао да ћу му се вратити увече са књигом.

"Мартин је", писао је Набоков, "био од оних људи за које је добра књига пред спавање драгоцено блаженство."

Тај пасус у "Подвигу" говори о томе да је норма постојала увек и није зависила од природе власти. Два вечерња сата са књигом била су сакрално време. Али ето, како је с тугом констатовао Филип Рот, све се завршило и два неприкосновена сата припала су конкуренту.

"Јесте ли приметили да", питаћу уваженог читаоца, "када се сретнемо са пријатељима више не питамо шта су читали, чак ни који су филм гледали, већ са којом серијом живе."

Карактеристично је да се у Америци најбољи прозни писци, попут Френзена, и режисери, попут браће Коен, прикрадају серијама са две стране, али с једним циљем: да се поново створи свет овисног читаоца који је постао гледалац, а да то није ни приметио.

Да би се открила тајна серија, треба их одвојити од сродне, али туђе сапунице која спада у постмодернистичке жанрове. Сапуница је дете радија. Она је настала из потребе фабриканата прашка за прање веша којима је фалио сижејни о квир за рекламу која се обраћа искључиво женској публици. Сакупивши успешан скуп уметничких поступака, сапуница их се није одрекла ни када је прешла на телевизијски екран. У њеном арсеналу је замршена лигатура ванбрачних љубавних односа, уобичајени глумачки састав, сталан, попут родбинске гарнитуре, присан манир комуникације, приоритет дијалога (жене воле ушима) и свеопшта тромост приповедања које рачуна на вечност. Таква слика може да се прати с повременим гледањем у екран, док се пере веш и кува ручак.

У јеку борбе са "мртвим белим мушкарцима" феминисткиње су откриле и заволеле сапуницу, препознавши у њој чисто женску верзију масовне уметности, попут хеклања. Таква, не мушка, естетика служила се нехронолошким приповедањем и бахтиновском полифонијом. У сапуници сваки, а не само позитиван јунак, поседује правоснажну и убедљиву тачку гледишта. У оквирима таквог својеврсног жанра нико не може да дефинитивно победи и то значи да је, док год се веш прља, сапуница бесмртна.

За разлику од ње, серија је сестра књиге и сестра од тетке филма: плод дуге еволуције и низа криза, испровоцираних прогресом.

Старећи, сваки призор тежи да постане огледало. Шекспирово позориште није личило на живот. Елизабетинци још нису открили реализам који је Островском омогућио да сцену насели трговцима који испијају чај. Биоскоп је стварност одвео са позорнице и пренео је на бело платно. Опљачкано позориште је осиромашено и аскетизам је претворило у симбол вере. Код Бекета на сцени нема готово ничега: дрво са усамљеним листом, две канте за ђубре, касетофон, јама у земљи. Па ни радње у његовом позоришту нема више: ништа се не дешава и ништа се не мења, осим гледалаца, наравно.

Оставши без крова, драма се преселила из позоришта на филм који је научио да истинито, као код Хичкока, прича најневероватније приче.

Борећи се са наивношћу ескапизма, кинематографија високог модернизма тражила је себе изван речи и сижеа. Тежећи да добије сопствени, а не од других муза позајмљен речник, филм се сналазио са сликама, попут Параџанова, или са пејзажима, попут Антонионија. Сиже се вратио на велики екран када су се појавили нови мајстори велике, разгранате, катарзичне драме: Кјешловски, Фон Трир, Тарантино.

Но док је љуљашка наше омиљене уметности летела тамо-амо, стасала је серија, намамивши гледаоца на мали екран, отргнувши нас од великог.

Тај рат је скоро неприметан, јер серије не замењују филм и не издају се за њега. Филм, као и представа која му је претходила, оперише једнократном емоционалном и интелектуалном паљбом. Биоскоп представља апсолутно искуство пасивног понирања у вештачку (тамну) средину. Кад уђеш у салу, предајеш се филму, обећавши да се без крајње нужде од њега нећеш одвајати.

Данас, истина, биоскопи, сударивши се са конкуренцијом малог, али брзо растућег екрана, доживљавају ренесансу раскоши. Да би се обична посета биоскопу претворила у неучестали празник, нове сале нуде лежеће фотеље као у првој класи авиона, и топао, такође као тамо, ручак са алкохолним пићем. Но, тешко да ће им то помоћи.

Серије освајају још нечим. Оне од гледалаца истовремено захтевају и мање, и више. Са једне стране, гледамо их на софи и у кућном огртачу, са друге, оне од нас очекују стрпљење и верност. То је лења и развучена разонода, при чему њено трајање, које не може да се рачуна сатима и минутима, већ вечерима и викендима, чини супстанцијално обележје серије. Она се уситњава и развлачи, и организује слободно време по својим условима. Ушавши у кућни распоред, серија обећава безболно и комфорно премештање у алтернативни свет. Уопште није важно какав тачно, љубавне интриге, детективске приче, политичке препирке, свеједно је. Најважније је да је серија нешто озбиљно и на дуже време. Она се прави да је на екрану све стварно, а ми се претварамо да јој верујемо.

Наивност такве поетике је тихо одступање, слатко одсуство, распуст душе, уморне од беживотних висина уметности. Доспевши до њих, метри су се одавно опростили са застарелим мајсторством простодушне условности. Њу су разарали најбољи уметници двадесетог века, попут Пикаса, Џојса, Брехта, Фелинија. Скривајући сопствену суштину, њихова уметност је огољавала поступак, приказујући магију фантазије и раскринкавајући је.

Серија је удешена једноставније и поузданије. Узмакнувши, нашла се управо тамо где је господарио њен најближи аналогон: викторијански романи. Упркос придеву и захваљујући форми, на њих се не односе само ремек-дела Дикенса и Текерија, већ и Толстоја и Достојевског. Све оне су структурисане на исти начин. Замршене, довитљиве, многољудне, вешто рашчлањене, прорачунате су на по поглавље за вече, уколико се, наравно, не занесеш, као што је то био случај са мном у младости са Достојевским, кога сам читао и нисам се одвајао од њега ни док спавам, једем и картам се. Само је наша ствар како ћемо их гледати, јер нас данас серије, које су нас дефинитивно отргле од телевизије, увелико чекају, попут романа у библиотеци.

Изборивши се за самостални статус, серија је извршила неочекивани преврат: одступница се реванширала, уметност се окренула унатраг и уметничка фантазија са уживањем понавља пређашње потезе, почевши (и то ми се највише и допада), попут Валтера Скота и Пушкина, од историјског жанра.

(Из књиге "Кожа времена", издавач "
Геопоетика", превод Мелина Панаотовић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)