ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Песимизам сећања

Пише Драгана Бошковић

17. 09. 2021. у 18:47

ЈЕДНА од представа у друштвено ангажованој селекцији овогодишњег "Новог тврђава театра" у Чортановцима, "Југославија, моја домовина", по роману етаблираног писца Горана Војновића (драматизација Иван Велисављевић и Александар Новаковић), понудила је и парадокс "оптимизма сећања", у његовом супротном, "патриотском" смислу.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Песимизам сећања

Новости

Редитељ, Марко Мисирача, у копродукцији театара из Словеније (Копар) и Приједора (Република Српска, БиХ) двојезичним дијалогом је унапредило идеју представе, да су истина и њена интерпретација слободна уверења националног бића сваког од учесника историјских догађаја, као и да су условљене његовом добром вољом да правда, или осуђује.

Потрага тинејџера Владана (одличан млади глумац, Блаж Поповски) за несталим оцем Недељком (с правом хваљен Борис Шавија) резултира, као што се на просторима бивше нам домовине и десило - још дубљим падом у апсурд, неразумевање, отуђење, жељу за заборавом... Недељково скривање од осуде због ратних злочина је кафкијански трагично, укида недужност, па су, осим кума Емира (узбудљив Александар Стојковић), официра Бране (Игор Штамулак), историјски осумњичени и они, који су евидентне жртве - сам Владан, његова мајка Душа (дивна Мојца Партљич), утишана Недељкова комшиница Медиха (потресна Милка Брђанин)... Античко "проклетство предака" на овом тлу се проказује као вечити конфликт очева и синова, који се узајамно окривљују за напуштање, издају и кукавичлук. Резултат је вечити неспоразум, проклетство и тла, трусног и патриотски тектонски нестабилног, на коме су се народи измешали, пре него што су се разишли у крви.

Представа Марка Мисираче је сага по форми и неминовно пати од немогућности да се добра литература природно преточи у ефиксан драмски дијалог. Онде где је неопходна економичност речи, а ширина асоцијација, у представи "Југославија, моја домовина/дежела" долази до сувишног илустровања скокова у простору дешавања радње у роману, па та туристичка мапа омета илузију, да се налазимо у Владановој фикцији, која је његова лична, чак иако је истинита. Та дихотомија између путовања по себи самом, кроз потрагу о идентитету, оличеном у оцу, ратном злочинцу, и конкретног отелотворења сцена, као из соцреалистичких драмолета, чини представу "Југославија, моја домовина" помало тромом и предугом.

Свеједно, довољно документарна да боли, до краја уроњена у менталитет мешавине свих са простора бивше Југославије, одлично глумљена и режирана, ова представа је још један путоказ ка истини, која ће се, можда, једном пројавити, кад јој будемо то дозволили. Да бисмо знали шта се стварно догодило и ко смо ми били и јесмо, било као очеви, или као деца. Тек тада ћемо наставити даље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)