МЛАДЕНАЦ БРАНКО: Данас су на светској сцени Мефистофелес и његови шегрти, орни да обезличе народе и људе

Анђелко Анушић

14. 09. 2021. у 14:23

ВЕЧАН је Бранко! Млад у времену, зрене у вечности, јер он се сваке године два пута подмлађује, заправо "млди кано месец и врба", како пева народни песник из Крајине.

МЛАДЕНАЦ БРАНКО: Данас су на светској сцени Мефистофелес и његови шегрти, орни да обезличе народе и људе

Фото Ж. Кнежевић

И све "гревне", "сјајка" у његовој "младини", његово Стражилово и Карловци, и све "моме" и старосте што уплетоше своју "пјесан" у његово "Коло", ту певанију која "заводи" звезде, и онога који не "иде сам испод звијезда".

У "Ђачком растанку", јединственој песми у светској поезији, тој "песничкој чаши помешаних пића" где кипти бол одрешења од животног прамалећа, горкасто пенуша дерт младости и свечовечанске лепоте, кликће сећање на славу предака, песник, наоко дионизијски раздешен, позива на своју гозбу - у Коло, позива "близине" и "даљине", "дубине" и "висине", призива "васколики Божји шир и вис".

Читалац, осетљив на "Реч са Прочела", на "род" и "отачаство", међу које и себе препокорно сврстaвам, могао би да се запита: Кога то зазивље "Орфеј, родином из крајновите Славоније", у своје "виловито, пла'овито коло"? Позива своје, наше сународнике, "крштаване Крајинама и покрајинама, умиљенијима" којима су их "вељи Бог", географија и антропологија даровали. Не престаје да их призива са "Границе", са "лимба" где и нашим веком, кано и Бранковим што је, "рокће она свиња Јозефина" о чему су сјајно писали Милош Црњански, Владан Десница, Миодраг Булатовић и Борислав Пекић. И не само они.

Опомињемо се Бранкових астралних стихова, јер је лековито за ионако "рахитичну културу сећања у српској књижевности", амнезичну "културу памћења у нашим животима":

...Брже браћо, амо, амо,

Да се скупа поиграмо!
Србијанче, огњу живи!...
...'Рваћане, не од лане...
...Ој, Босанче, стара славо...
...Ао, Еро, тврда веро...
...Ао, Сремче, гујо љута...
...Црногорче, царе мали...
...Ој, соколе Далматинче...
...Ој, ти красни Дубровчане...
...Ој, Славонче танани...
...Банаћане лагани...!
...Ој, Бачвани, здраво, здраво...
...И ви други, дуж Дунава,
И ви други, где је Драва,
И сви други тамо амо,
Амо да се поиграмо!...

А који је "призван" - тај је и присутан. Или ће се наскоро појавити. Јер коло обредно чинодејствује, а песма је литургија у којој се небеско радује са земаљским, и земаљско ликује са небесима.

Исти онај "старомодни" читалац могао би да се запита и ово: А где су данас, 168 година од Бранкове смрти, и 50 година како "Бранково виловито коло свија Месец, сунчане луче и звездице, прикучујући Небо к Земљи" - где су они које је песник први "познао и позвао у Коло", подно стражиловског олимпа? Где су дакле, песникови узваници, његови "клци"? Има ли их? Јесу ли то они исти? Шта раде у времену у коме ангел смрти "лабораторијски послује"? Чије ли их "благоухање" осењује, која фрула сабира, чија труба одузима? У чијем су "колу" данас? "Познаше" ли коловођу, научише ли "пјесан"? Знају ли ко су, и куда иду? Да ли "млидијаху" живети и опстати тамо где јесу? Краси ли их јоште она "стара слава, кремен вера, тврда глава, мало царевање"?

Песма Бранкова увек "запевава" то битно питање, и чиниће то у име нас, "прелешћено" себезаборавних, нехатних, себичних, заслепелих од "силицијумског праха" који нас је прекрио горе но што ће онај "првошњи а потоњи" у своје време. Можда би се, као одговор на ово питање, могла допевати/допевавати Бранкова "Туга и опомена", а што, заправо, "Бранково коло, његови часници", чине већ пола века.

Романтичарски занос националним, у Бранково доба, ни данас, као и одувек - а поготово данас - није ништа изгубио од свог "виловитог" интегристичког сплина. Кажем, поготово данас, кад су на светској сцени Мефистофелес и његови шегрти, орни Хермесовци, прегли са дна "Мамонових голени", да обезличе народе и људе, "зававилонче им језике", кад се фармаколошким утварама циља на преудешење хуманог генома, и скољава "људачество" у торину гору од оне из Замјатинове, Кестлерове и Орвелове дистопије. Остаће у "своме имену, опстати као вода у својој формули", само они народи ("и човек достојан своје божанске солне мерице") који буду "осењени анђелским крилом своје националне књижевности", поготово поезије као највишег облика, уз религију, "емотивне и духовне писмености и самоистоветности".

Под звездом "Путника на уранку", доћи у Сремске Карловце на "Педесето јутрење", успети се на "стражиловски Ловћен и измерити властитиу висину", умити се на студенцу Бранкове певаније, удахнути у оном "надеждном времену" сва времена, "прозрети тамну решетку историје" и умаћи духу Епохе, спознати сопствену суматраистичку умреженост са светом и "небнином" - то је пут ка "познанију" да је поезија уистину "жива вода душе, вечна свежина света". "Читко сажетог света" у коме се непрестано рађа младенац Бранко!


(Изговорено на отварању 50. јубиларног Бранковог кола у Сремским Карловцима)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)