ОСЕЋАМ СЕ НИКАД БОЉЕ И НИКАД ЈАЧЕ: Дејан Луткић о "Швиндлерима", новој серији "Зборница", глуми, уметности, Војводини...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

08. 09. 2021. у 07:00

МАДА је на рођењу једва остао жив, глумца и продуцента Дејана Луткића одувек је красио оптимизам.

ОСЕЋАМ СЕ НИКАД БОЉЕ И НИКАД ЈАЧЕ: Дејан Луткић о Швиндлерима, новој серији Зборница, глуми, уметности, Војводини...

"Швиндлери", Фото Војислав Данилов/Невена Вукес

И онда када је родитељима, здравственим радницима, саопштио како би волео да живот проведе на сцени, а они више желели да се школује за неко сигурније занимање. И када је 1992. уписао Факултет драмских уметности, преселивши се из родног Врбаса у Београд, па током студирања радио разне послове како би себи обезбедио нормалан живот. И када је баш за време НАТО бомбардовања Београда 1999. добио прву улогу на филму, у остварењу Љубише Самарџића "Небеска удица", и стао на "луди камен" са вољеном Љубинком, са којом сада одгаја две ћерке тинејџерке. И када је пре више од деценије направио прекретницу у каријери и опробао се и као продуцент у серији "Сва та равница". Чак и сада, док на каналу Суперстар ТВ овог викенда гледамо финале друге сезоне серије "Швиндлери", Дејан Луткић се са еланом припрема за нови подухват - снимање серије "Зборница".

- У реду је што вам је Бог дао таленат, али шта са тим урадити? Можемо да га бацимо, држимо, или да се играмо и да правимо од њега разне ствари - усамљену кућицу на пољу, село, метрополе, шта год хоћемо. И ту је, у ставри, лепота нашег посла и оно због чега те глума стално тера да напредујеш, учиш нешто ново и да увек крећеш испочетка. Мислим да је најлакше у свакој ситуацији у животу, и пословној и приватној, рећи "не могу више, доста ми је свега". Најтеже је наћи разлог за напредовање. Макар био најмањи могући, важно је да га има. Тренутно, можда чак могу да кажем да немам потребу да га тражим, зато што је сада такав период у мом животу да имам вољу и жељу да идем даље, напред. Колико год сулудо звучало у овим стварно лудим временима у којима живимо, закључно са пошасти која нас је снашла, осећам се никад боље и никад јаче - истиче на почетку разговора за "ТВ новости" Дејан Луткић.

Фото Војислав Данилов/Невена Вукес

Да ли осећате да сте нешто постигли јер "Швиндлери" су већ пети пројекат у ком сте имали двоструку улогу?

- Осећај је такав да када видим крајњи резултат знам шта и колико је уложено и како су сви људи удружили енергију, вољу и рад да би се такав пројекат завршио. Зато се увек трудим, чак инсистрирам на томе, да сакупимо екипу која ће волети што ради тај пројекат. То ми је веома важно јер мислим да је једна од пресудних ствари за то какав ће резултат на крају бити. У првој сезони имали смо огромну гледаност, коју искрено нисам очекивао јер смо променили угао гледања. Имали смо потребу да ствари посматрамо другачије и представимо их на начин на који се до сада није дешавало. После емитовања на Суперстар ТВ, очекујемо да ће серија у неком моменту бити приказана и на РТС. Стигло ми је доста коментара да је друга сезона можда чак боља од прве. Али то је ствар личног утиска. Нама су били врло важни визуелни идентитет, прича и начин приповедања. Потрудили смо се да у првој сезони све поставимо на здраве ноге, а да у другој одемо корак даље. Мислим да смо успели у томе и због тога ми је срце пуно.

"Небеска удица", Фото Војислав Данилов/Невена Вукес

У другу сезону "Швиндлера" уплетена је поезија, наши песници, као што је Раде Драинац, а један од главних јунака, песник Александар, кога игра Славен Дошло, је разбарушена уметничка душа.

- Замисао је била да тај лик буде млади, нови Ковиљко Игњантовић, кога ја играм, али да буде занесењак. У лик Александра уткана је добра поезија и то како је некад друштво функционисало, како се прилазило дамама и како се према њима опходило. За разлику од данашњег баналног времена и баналног приступа животу, људима, послу, породици... Зато увек покушавамо да се бавимо правим вредностима, које су готово па изумрле. Живимо у инстант временима и волим да нагласим да то нема везе само са нашом земљом него са целим светом. Борим се колико год могу. На крају крајева, супруга и ја смо васпитавали ћерке тако да од малих ногу треба да буду даме. Вредности које се виде, наравно част изузецима, нажалост у већини случајева су страшне. Мени је то језиво, ружно, нема никакву вредност и потпуно је празно. Флис папир, који је некад служио за поређење, сада је вреднији од тога што видимо и то је поразно.

Којим се садржајем и вредностима, по вашем мишљењу, ваља испунити? Да се окренемо чаролији уметности?

- Незахвално је говорити о томе. Могу на то да указујем својој деци, евентуално њиховим другарима који долазе у код нас у кућу. Кад је о уметности реч, њена поента је да ли је изазвала емоцију или не, а друга је прича да ли се дело неком допало. Уметност је дужна да те на било који начин испровоцира и ако успе значи да је задатак успешно урађен. Ако изађеш равнодушан са пројекције филма, извођења представе, из галерије или музеја, онда нешто није добро. Има, наравно, оних који то покушавају на силу и који банализују уметност. То не морају да буду екстреми, иако најчешће јесу, него сам став "ја ћу сад вама, јер сте сви глупи, да објасним и покажем шта је то уметност". Сам тај став разваљује уметност као појаву.

Са Катарином Жутић и Славеном Дошлом у серији "Швиндлери", Фото Војислав Данилов/Невена Вукес

Да ли вам се чини да је данас можда теже изазвати било какву сензацију, осећај, емоцију кад је човек презасићен тиме са свих страна?

- Није презасићен, не ради се о томе. Људи су постали, у великом броју случајева, искључиво материјална бића и цело битисање базирају на материјалном, што страшно осиромашује човека. Људи као да нису ни свесни тога, али биће тренутка када се деси крах, а неминован је јер је такав историјски циклус. Тада ће доста људи остати без материјалног, опипљивог и окретаће се ка свему што је духовно. Али, постављам питање зашто неко тражи помоћ од Бога само кад му је лоше? Да ли тај исти захвали Богу када му је добро? Стално јуримо за нечим, бољим аутом, новим телефоном, бољом гардеробом, а када је доста? Када наступа тренутак да кажемо себи "Стани!"? Дошли смо у врзино коло, у вир који нас врти нон-стоп, па нас избаци на површину само толико да узмемо ваздух и поново нас вуче назад. Зато мислим да је уметност, и пре свега култура једног народа веома важна за високу националну свест. Не у смислу национализма него вредности. Како смо дошли до ове зграде, ове калдрме...? Неко се некад озбиљно бавио тиме, а неко сад дође, пљуне и настави даље као да нема везе. Све то потпада под културу, и духовно уздизање човека и његове душе.

Фото Војислав Данилов/Невена Вукес

Рекли сте једном "из дубине душе и дубине меснатог срца глумац је дужан да игра". Шта то значи?

- Не знам како бих то другачије разјаснио. Душа и срце треба да нас воде. Ум врло често зна да покарабаси то. Када се нађе добар баланс између душе, меснатог срца и ума, онда наступа предивно стање и начин да се иде добрим и дивним путем живота, а што наравно подразумева и уметност. Сви ми који смо одабрали да се бавимо овим послом, изабрали смо и да живимо специфичну врсту живота. Није ово ни боља ни гора професија од било које друге, али је веома посебна. Неретко волим да седим сам у великој групи људи и да гледам шта раде, како се понашају, како говоре... Запамтим ту ситуацију, анализирам је и док читам сценарио препознам где је баш то применљиво. Тако све функционише, то је жица коју вучемо из неких прича које упијамо, или из онога што читамо, што потом преносимо на сцену или испред камере.

Ускоро вас очекује снимање још серија, а међу њима се издваја "Зборница". О чему је реч?

- Тренутно снимам другу сезону серије "Јунаци нашег доба", а касније, на пролеће, Боже здравља, и другу сезону "Бележнице професора Мишковића". Средином или крајем септембра крећемо да снимамо нову серију "Зборница", у продукцији "Телеком Србија" и Атос филма. Прича је о томе како се наставници понашају када их не виде деца и родитељи. У ситкому, чија прва сезона треба да има 50 епизода, приказаћемо шта се дешава у школи иза кулиса. Дуго о томе Небојша Циле Илић и ја причамо. Од филма "Мајстори, мајстори" до данас нисмо имали ниједну серију која се бави тим миљеом, а стварно има тушта и тма материјала који може да се обрађује. Сценарио Владимира Ђурђевића је такав да може да се смести у било које време јер тако је било и кад сам ја био дете, а и кад су моја деца ишла у основну школу. Сигуран сам да се многим наставницима серија неће баш много допасти, али верујем да ће млађим генерацијама, које имају свеже искуство из основне или средње школе, бити врло пријемчива. Почињем да радим и чувену представу која се играла у Црној Гори у Тивту, "Бокешки д-мол", опет у режији Милана Караџића. Дивна екипа је скупљена око тог пројекта и прелепог текста Стевана Копривице, који се такође бави неким вредностима које су скроз ишчезле. Срж приче, смештене у време Наполеонове инвазије на Боку Которску, је љубав између младе Пераштанке, чијег оца играм, и француског официра.

СВЕ МЕ ВУЧЕ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ

ХРОНИЧАР Земуна, Бранко Најхолд, једном приликом је рекао "Бити Земунац није питање крштенице него стање духа". Са Дејаном Луткићем разговарамо управо ту, у месту између Војводине и Београда, где најдуже живи.

- Одрастао сам у Војводини и што сам старији све сам јој ближи. И даље у Кули имам мајку и оца, Богу хвала, живе, а много пријатеља ми је у Новом Саду, Сремским Карловцима и другде по Војводини. Ако бих морао да изаберем место где бих волео да некако завршим свој овоземаљски живот, били би Сремски Карловици. Не умем да објасним зашто. Никакве везе немам са њима, осим што имам пријатеље, али сам их толико заволео, као и тај крај и људе. Једноставно, све ме вуче и имам потребу да нађем парче земље и кућицу у Сремским Карловцима или околини - истиче Луткић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа

СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа

БРИЖЉИВО упаковане две нагореле воштанице и једна раскошна османска сабља пронађене у скромној соби Степе Степановића после његове смрти 27. априла 1929. откриле су да велики војсковођа није сматрао победе на Церу и Солунском фронту најважнијим биткама које је водио, већ освета средњовековних српских витезова изгинулих у Маричкој бици.

28. 04. 2024. у 06:30

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

НЕМАЧКА која је главни спонзор сарајевске „Резолуције о Сребреници“ покушава да прогура тај цинични историјски фалсификат кроз Генералну скупштину УН у време једне трагичне годишњице, ослобођења концентрационог логора Дахау, неспорног сведочанства о највећем геноцидном програму у историји човечанства чији је аутор – Немачка.

28. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!