ФИЛМСКА КРИТИКА: Нада за српски филм

КАДА смо поводом филма "Оаза" поздравили повратак експеримента у српски филм нисмо знали да ћемо се ускоро суочити са још једним вредним истраживањем савремене теме и необичног филмског говора.

Фото ФЦС

Остварење београдског аутора Слободана Пешића, које смо чекали дуже него што је требало (од 1987. и његовог изванредног првенца "Случај Хармс") - а то, пре свега, због самониклости и независности овог аутора, који није хтео ни у један постојећи филмски клан - доиста нас је изненадило зрелошћу и ванесријском иновацијом, која стоји раме уз раме са сличним - понављамо ретким - светским покушајима. Збиља, историја филма не памти сушније време за истраживање. Јад и беда. Већ ево двадесетак и више година, уз сва кановска и берлинска пренемагања, ништа се не миче у стваралачким поступцима младих синеаста, као да је са прогресом турбо технике замро сваки интерес за откривање нових простора филмске естетике. Сада из Србије долазе вредни продори у ово готово заборављено подручје, и то не постмодернистичко кревељење и gender помодарство, већ постављање нових мерила у естетици покретне слике. Оно што је учинио Слободан Пешић у овој сезони стоји на линији тих инвенција и веома ме занима какве ће бити реакције светске критике на његов експеримент.

Помак не долази од текста, који потиче од мање или више популарног позоришног комада Владимира Ђурђевића "Не играј на Енглезе" (још од 2007, од када се уз аплаузе игра по разним сценама и када је требало да понесе прву награду за најдуховитији, а и даље веома актуелан наслов!), камерне изведбе савремене страсти за клађењем на глобалној фудбалској арени, коју подстичу и на сваки начин потпирују домаће кладионице - што је нова напаст очајничке празнине нашег бајаги урбаног живота. Три сподобе из овог миљеа, три "најбоља друга са ћошка", назови-типови ове вапијуће београдске празнине надмећу се у праћењу телетекста енглеске фудбалске лиге, неких безвезних утакмица и недељних панађура острвске најниже класе. Три промашене егзистенције, три ноторна паразита које је родило зло доба менталног и сваког другог неоколонијализма, три (старим жаргоном речено) локална "шалабајзера" - негативни су јунаци овог поднебља, чија се дубока криза пресеца у дану енглеског дербија и уплаћених тикета, којима на коцку стављају властите и туђе животе. Бога су изгубили у властитој глупости и покушавају да га поново нађу у бестидној бласфемији. После "трагичког патоса" требало би да уследи или фактичко самоубиство или нека врста аристотелске катарзе. Не догађа се ни једно ни друго него се очај продужава у фарсу нашег промашеног времена. Кладионичари и даље отимају "порез на будале а утеривачи коцкарских дугова обезбеђују хеклере, колтове и читуље петком.

У пажљивој филтрацији литерарног дијалога, Пешић посеже и за политичком сатиром, која је дискретна, али делотворна. Крпељи са асфалта су у спрези са заштићеним мигрантима и њиховим спонзорима, а сви заједно навелико имплементирају суви кеш под патронатом НВО Serbia Without Borders - "Србија без граница" - што је фамозни неолиберални слоган: идеја водиља другосрбијанске идеологије. Веома актуелно делује и "авганистански синдром" престоничког подземља, где се преплићу трговина људима, "људским правима" и дрогом. У тим тренуцима филм делује као живи пренос домаћих апсурда.

Филм Слободана Пешића све ово пребацује у перменентни покрет, у луду вратоломију београдским улицама, дакле у потпуну супротност било каквој позоришној конвенцији. Две трећине филма догађа се у унутрашњости скупог британског "бентлија" допуњеног телетекстом, док у видно поље стално "проваљују" аутентични призори града. Три глумца сналазе се сјајно у овом динамичном микро-простору, иначе великом енигмом за режију, коју Пешић сигурно решава поштујући законе рампе и воркапићевске "биполарне организације", о чему и даље поњатија нема 90 одсто српских редитеља. То је показна вежба основа филмског заната иако поента није у томе, него у инвентивном кројењу филмског простора и времена. Ова је творба у тој мери убедљива да успева да сасвим умакне свему литерарном и театарском, откривајући шта све могу фасцинантна камера у покрету (Предраг Бамбић) и фуриозна монтажа документарно-играних пасажа (Милан Јаконић), што су све чисто филмски поступци, ретко присутни на нашем екрану. Речју, на делу је мала пролегомена за "филмски филм", која буди наду да све у српској кинематографији још није изгубљено.

Препоручујемо

Култура

0 2

ФИЛМСКА КРИТИКА - ПОЛИФОНИЈА СТРАСТИ: "Нечиста крв - грех предака", режија Милутин Петровић, Србија, 2021.

15. 08. 2021. у 13:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације