ИНТЕРВЈУ Јована Гавриловић: Некада су младе глумце неговали и чували

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

01. 08. 2021. у 11:22

ПРВО вас позове да разговарате крај реке на Савском кеју, до тамо дојезди на бициклу у летњој хаљини на туфне и све присутне на сплаву понуди кифлицама које је први пут направила.

ИНТЕРВЈУ Јована Гавриловић: Некада су младе глумце неговали и чували

Фото И. Маринковић

Само ова скица довољна је да стекнете утисак о непосредности, шарму и необичности глумице Јоване Гавриловић (31). Још је била на студијама ФДУ, у класи Владимира Јевтовића, када је на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци проглашена најбољом младом глумицом, а исту награду освојила је и на Стеријином позорју, у Тузли, Бањалуци, Алексинцу, Крагујевцу.

У међувремену је "стасала" и за највећа глумачка признања, као што су Стеријина награда за најбоље глумачко остварење, и најзначајније, бијеналну, еснафску награду - "Милош Жутић", обе за насловну улогу у представи "Петријин венац". Дебитовала је пред камерама у филму "Небо изнад нас", прву значајну улогу имала је у остварењу "Реквијем за госпођу Ј.", а играла је и у више од десет серија за пет година. Недавно је завршила снимање филма и мини-серије "Златни дечко", играно-документарне серије "Бранилац" и наставка "Радио Милеве", а тренутно снима нове сезоне комедије "Камионџије д.о.о." и трилера "Клан".

- Сећам се да ми је баба, која је била сјајна куварица и која ме је и научила да кувам, стално говорила да морам да покушам сто пута док не научим да радим. А ја бих, пак, рекла да ако неће да успе из прве и ако нисам добра у томе сада и одмах, онда мислим да треба да узмем да се бавим следећим. Тако сам све до сада радила - почиње разговор за "ТВ новости" Јована Гавриловић.

* Али увек је то што сте радили било добро, чак и награђено.

- У суштини, на интимном нивоу, увек покушаваш да задовољиш и изненадиш неки део себе, а не других. То јесте мало себично, али можда смо сви, ипак, мало такви. Када се бавиш оваквим послом мораш да будеш неким делом себичан. Кад кажу "све је то због публике", нисам сигурна да је то баш тако, јер покушаваш да помериш своје границе и да себе изместиш из онога што знаш о себи. Од старта ме је пратило да будем запажена, похваљена, награђена и сада већ призната. То је дивно и значи ми. Ипак, као да у мојој глави није још то, као да треба да се деси још много, много тога. Можда се никада ни не заврши, али увек мора да буде најбоље, да од себе мораш најбоље да даш.

* Који глумачки изазов памтите и због чега?

- Било је то у представи "Уносно место", што ми је била друга улога, али прва у институционалном позоришту. Била сам јако уплашена и оптерећена. Сви глумци су из тог позоришта и била сам за њих ново лице, а добила сам тежак и комплексан задатак. Имала сам осећај неког очекивања и бремена које сам носила и дуго то није могло да "проради", барем што се мене тиче. Публици је било добро и та улога ме је и убацила у позоришни свет. Али дуго нисам могла са тим да се "скопчам" и играла сам као да неко иде иза мене и бичује ме. Стално сам мислила да нешто није како треба и да негде грешим. Од тог оптерећења нисам могла да се заиграм, али онда је прошло време, мало сам се ослободила тог страха, а у међувремену сам играла и друге представе. Почела сам да разумевам, заправо, какав је то лик и шта је тај комад уопште, и отворила сам себи простор. Сећам се да је једном покојни Предраг Пеца Ејдус дошао у бифе да ми каже како сам добро вечерас играла, и ја се шокирам. Пошто немамо заједничке сцене, када играм нисам знала где је он. Међутим, открио ми је да сваки пут седи иза сцене и слуша. Тако је чуо и ту велику сцену Николе Ракочевића и мене. Нисам могла да верујем јер сам баш те вечери осетила да сам се заиграла, да сам нешто пронашла, ослободила се оптерећења и страха и спонтано се уплела у игру. Била сам веома срећна када ми је то рекао.

* Шта радите кад немате сцене?

- И ја волим да будем иза сцене. Највише волим да се завучем и слушам представу. Јер, и без слике можеш подједнако да доживиш неке детаље, а некад чак интензивније него када их гледаш.

* Током прошле и ове године, које су биле "сушне" за позориште, снимили сте неколико серија?

- Тренутно постоји хиперпродукција и полако се губе оне врсте изазова о којима сам причала јер је све на брзину. Трудим се да у понуђеним оквирима, с обзиром на то у каквом тренутку живимо и да је потпуно очекивано да не може ни култура да цвета, одржим лични унутарњи стандард, односно да имам критеријуме преко којих не прелазим. Због тога и одбијам доста улога, па некад и настрадам.

У серији "Бранилац" са Миланом Цацијем Михаиловићем / Фото В. Данилов

* Кад сте млађи подразумева се да ћете прихватити сваку понуду? Да ли онда постоји страх да нешто одбијете јер може имати последице?

- Из позиције тридесетих година живота, по први пут уочавам колико је страшно на шта нас уче још од школе. Научени смо да морамо стално да имамо неки страх и страхопоштовање и да будемо захвални ако нам се да нешто да радимо. Свако биће на овом свету носи бескрајан, божанствени садржај и има права да тражи своју истину и свој пут, па зашто није нормално да млади глумац каже "не"? Искусила сам то, па сам видела како сам прошла и нисам могла да верујем како је околина на то реаговала. Ипак, мислим да су некада, макар по причама које волим да слушам, младе глумце другачије третирали - као нешто што треба пронаћи, неговати, чувати, усмеравати, погуравати, да би једног дана израсли Небојша Глоговац, Наташа Нинковић, Весна Тривалић и да не набрајам још. Сада је "Хоћеш? Ако нећеш, има ко хоће" и зато се сви плаше да кажу "не" јер знају да могу да буду замењени, да нису никоме важни и вредни и да никоме више ништа није важно ни вредно.

* Чиме бисте се још бавили?

- Волела бих да се бавим пољопривредом јер сам то волела и као клинка. Сада ме поново све више и више вуче и занима. Можда чак и неком дрвенаријом. Приметила сам за време короне, када сам свашта урадила, направила неке комаде намештаја, кречила и шмирглала, да се осећам баш корисно када физички нешто радим. Тако мислим да бих могла да гајим козице и обрађујем земљу јер видиш како се стварно нешто дешава око тебе. У овом свету, где одиграм неку улогу, па је то засенило некога, све буде и прође. Није ником важно, само теби.

* Ускоро ћемо у Србији видети филм "Златни дечко", а потоња мини-серија биће приказана и у 160 земаља света. Да ли вас то радује?

- Једва чекам да тај филм и серија изађу јер ми је било једно од лепших искустава у последњих неколико година. Када су ме звали и када сам прочитала сценарио, улога ми се није допала, односно све је било добро само ми није била јасна та улога. Звала сам редитеља Огњена Јанковића, кога нисам познавала до тада, и предложила му да се нађемо и попричамо. Тада сам га питала да ли би хтео да направимо од тога нешто друго, и он је пристао. Не могу да опишем која је срећа кад имаш озбиљне пробе за снимање. Била је то права радост стварања и могла бих тако сваки пут. Денис Мурић је божанствени, талентовани глумац са којим ми је било велико задовољство да радим.

* Тренутно снимате другу сезону "Клана". Шта можете да откријете?

- Инсистирала сам да ми редитељ и сценариста Бобан Скерлић пошаље цео сценарио, на шта ми је рекао да не могу све да читам јер има 900 страна. Али ја сам му ипак тражила јер сам професионална глумица и читам све. И када ми је послао, стварно нисам могла и само сам тражила своју улогу. (смех) После сам, наравно, морала да прочитам све јер сам хтела да знам у ком сам контексту и шта се дешава. Прва сезона је оставила и позитиван и негативан ефекат на публику, што није тако лоше. Оно што се мени највише допада у "Клану" јесте добро поткрепљена прича. Иако се бави неким ликовима, знамо о коме се ради и мислим да је Скерлић све урадио детаљно. Ствари нису банализоване, нису остале на површини, него су отишле у дубину, што се мени баш допада.

Са Младеном Совиљем и Ненадом Јездићем у "Камионџијама д.о.о."/ Фото Г. Јовић

СМРДЉИВА ЗОВА

* ПОЧЕЛО је снимање и наставка серије "Камионџије д.о.о.". Како ће се даље развијати ваш лик Авдике?

- Појавила сам се у првој сезони у једној сцени и то се редитељу Филипу Чоловићу јако допало и зато су расписали лик Авдике, те божанствене, безобразне циганчице. Смејали смо се пре неки дан на снимању када сам сазнала да Авдику, за коју знам да је биљка, зову и смрдљива зова. Толико ми је то било симпатично зато што сам подсвесно тако и направила тај лик, као да је смрдљива цвећка, слатка и забавна, а ужасно безобразна и пргава. (смех)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)