Култура

КЊИЖЕВНИЦА ЛАУРА БАРНА: Због страха занемарујемо прошлост

Д. Богутовић

28. 07. 2021. у 13:33 >> 22:21

БУРАН животни пут и богато дело Растка Петровића 1898-1949, једног од највећих српских писаца прве половине 20. века, на изузетан начин, веома питко и читљиво представила је Лаура Барна (1964) у новом роману "Све моје сестре", у издању "Дерете".

КЊИЖЕВНИЦА ЛАУРА БАРНА: Због страха занемарујемо прошлост

Пред читаоцима су оживљени сви најзначајнији моменти из живота књижевног великана. Од преласка Албаније 1915, школовања у Паризу и учествовања у оснивању новог уметничког покрета преко дипломатске службе и многобројних путовања до последњих година проведених у Вашингтону.

Са посебном топлином дат је Растков однос према сестрама, било их је седам од којих је најближи био са Надеждом, великом српском сликарком.

Шта вас је мотивисало да испишете живот и дело великог песника, романописца, есејисте?

- Занемарујемо прошлост из страха да нам не промакне садашњост и бојазни да не дочекамо будућност. А тиме нисмо наудили само себи него и корифејима новог времена и њиховом креативном учинку, на којем се баштини идентитет једне нације, али и могућност да сагледамо сопствени идентитет. Стога ми је Растко Петровић послужио као парадигма за плејаду значајних личности које сам увела у роман како бих што верније представила један изузетно важан период у српској култури и уметности: прву половину 20. века.

Као што наслов романа наговештава, Растков живот су обележиле његове сестре.

- Један од слојева романа је и породица, субјективни доживљај света и онога што тај свет у микроплану представља. Иако је као болничарка, добровољац у Првом светском рату, страдала од трбушног тифуса 1915, кроз цео роман, све до Расткове смрти 1949, појављује се у виду Аниме сликарка Надежда Петровић, заједно са осталих шест сестара што сенкама штите једину преосталу мушку главу у Петровића. Премда раздвојени, они су заједно, као залог за добро, лепо и корисно, нешто што је најтеже уништити - породицу.

Преломне године дружио се са Савом Шумановићем...

- Све су то углавном генији, иноватори, експериментатори који својом смелошћу и креативношћу померају границе и уводе у нове просторе, бескомпромисно, па и по цену живота иду напред. Они једно доба чине златним и уграђују га трајно у цивилизацијски корпус. Париз је у то време био жариште уметничких дешавања, али и сабирно место уметника из целе Европе, нарочито са Истока, па и Балкана. И сваки од њих, појединаца, успео је да очува корене, али и да их обогати новим, другачијим соковима, врати их и засади у својој постојбини.

После Париза пише "Откровења", збирку песама која је слабо прихваћена?

- Могло би се рећи да је та збирка песама имала сличну судбину као и њен стваралац - трагичну. По објављивању 1922. дочекана је на нож, како од критичара које је предводио Богдан Поповић, чија је естетичка теорија почивала на класичном реду и хармонији, тако и шире јавности која није без подсмеха и оспоравања прихватала новотарије. Оно што је Растка терало на неодустајање, било је саучесништво и разумевање пријатеља уметника, нарочито писаца, а што је понукало Светислава Цвијановића да збирку објави у 400 нумерисаних примерака. "Откровења" би својом авангардношћу и модернизмом и данас одбила многе издаваче.

Посебно поглавље посвећено је Групи уметника, основаној 1919. у хотелу "Москва". Био је то несвакидашњи скуп будућих класика?

- Група младих у књижевности, ликовним уметностима, музици, окупљају се у кафани "Москва" с циљем да здруже све уметности како би се одупрли пустоши и похари које је за собом оставио Велики рат, престроје се и стану у корак са европским кретањима. Иако различити по темпераменту и изразу, Иво Андрић, Даница Марковић, Црњански, Растко Петровић, Сибе Миличић, Моша Пијаде, Исидора Секулић здружени су у вери и намери да остваре синтезу уметности, убеђени да стоје на прекретници између старог и новог, и да за своје назоре треба да пронађу нова средства изражавања. Упркос отпору традиционалиста и академиста, они у томе и успевају, али не науштрб традиције већ њу инкорпорирају у модерне токове.

Ракић - најбољи пријатељ

У Београду се ваш јунак дружио са многима, али му је Милан Ракић остао најбољи пријатељ?

- Од позива у државну службу у Рим 1928, на захтев новопостављеног посланика, песника Милана Ракића, брачни пар, Милица и Милан, постају и остају до краја Расткови не само пријатељи него и мецене и покровитељи, како их он одмила назива "шефови". И та наклоност и однос препун обостраног разумевања донеће српској култури велико дело, путопис "Африка", али и низ путописа по Италији и Медитерану које је Растко проткао кроз своје радове.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације