ЈАЗ МЕЂУ ГЕНЕРАЦИЈАМА НЕКАД И САД: Радивоје Раша Андрић, аутор култних остварења о новим пројектима

МАЈА ЈЕШИЋ

25. 07. 2021. у 15:46

ВЕСТ да редитељ Радивоје Раша Андрић, после 17 година, поново снима, обрадовала је многе генерације. Кажу да имају осећај као да им се враћа неко њихов, неко ко их разуме у меку душу. Неко ко горчину одрастања, сазревања, преживљавања на овим просторима уме да нам пружи као горку пилулу уз смех охрабрења.

ЈАЗ МЕЂУ ГЕНЕРАЦИЈАМА НЕКАД И САД: Радивоје Раша Андрић, аутор култних остварења о новим пројектима

Фото Зоран Јовановић

Створио је култне филмове и серије чије реплике напамет знају и они који данас имају педесет и неку, и они који имају седамнаест. Довољно је рећи "Три палме за две битанге и рибицу", "Муње", "Кад порастем бићу Kенгур", "Миле против транзицје"... Био је и помоћник редитеља у филму "Лепа села лепо горе"...

Ових 17 година, колико га није било по медијима, када није било пројеката иза којих би могао да се потпише као аутор, радио је свој посао као помоћник редитеља, снимао рекламе. Без сујете, а у разговору делује као да га то није ни љутило. Каже да је детињство проводио по телевизијским студијима јер му је мама вишеструко награђивана југословенска и српска драматуршкиња, сценариста, TВ уредник и редитељ Бојана Андрић, ауторка култне емисије "Трезор", а тата чувени Владимир Андрић, писац, драматург, редитељ и дугогодишњи уредник Дечјег и школског програма РТВ Београд.

Раша каже да је можда први и највећи утицај на њега оставио дека Тихомир Мирић, директор опере и балета у Сарајеву. Андрић ових дана ради пуном паром, завршава пилот епизоде серије "У загрљају Црне руке", филм "Лето када сам научила да летим", припреме за филм "Муње опет".

* Управо стижете са монтаже треће од три снимљене пилот епизоде серије "У загрљају Црне руке", која је потпуно независна од серије "Црни Груја". Какви су утисци?

- Пре једно седам година, "качили" смо се на тог "Црног Грују", али то се касније развило у нешто потпуно друго. Много смо се забављали на снимању и постоји изрека - смејање на снимању, плакање у монтажи. На сву срећу, та изрека овога пута није успела, ово је изузетак од тог правила, смејемо се и радујемо и у монтажи. Добро иде, брзо радимо, све је добро осмишљено још на нивоу сценарија, па онда на снимању, тако да у монтажи нема превише посла.

* Да ли сте срећни што је Срђан Ћешић писац, он је врло авангардан, необичан, пише мало "ишчашено", аутор је култног ТВ формата "Никад извини". Некако и он дође као неки раритет.

- Све је идеја Сергеја Трифуновића. Он је "ухватио" Ћешића као духовитог човека. Онда су звали мог оца, сада покојног, који је помагао око драматургије, па су звали мене, и онда се то тако ширило, ширило... Уживање је било радити са Ћешићем, јер је он стварно духовит, али није из посла, с те стране није било уживање. Сада имамо милионе сцена које треба негде да искористимо зато што су дивно написане, само им фали још контекст.

* Зашто сте за серију изабрали баш тај историјски контекс, владавину Александра Обреновића?

- Наша историја је занимљива и препуна као око, тако да смо могли да изаберемо било који период. Мени је најважније да смо се у том периоду већ ослободили турског утицаја и турских костима, турске сценографије и ушли у неку савременију, коју лакше и јефтиније можемо да направимо. С друге стране, тај период је баш некако турбулентан, а и почео је да постоји и парламентаризам, и има много паралела са садашњим временом. Ја се иначе трудим да када радим, прича коју причам има неколико нивоа, да буде забавније и некоме ко кува ручак и мало гледуцка, али и ономе ко седне и лепо одгледа причу. Та веза са савременим добом нас је у ствари највише привукла.

* Ту је и Пера Тодоровић, зачетник "жуте штампе" са својим "Малим новинама", игра га Александар Димитријевић - то је некако директна паралела са данашњим временом. Како је тај лик разрађен, како је изгледала "жута штампа" у самом зачетку у Србији?

- Њега само уводимо у ове прве три епизоде, али имаће значајнију улогу у наставку. Он је дуго опстао као новинар и уредник, и те његове "Мале новине" биле су "жута штампа" пре него што је она измишљена у Енглеској. И он је писао и радио за оног ко га више плати, то је у ствари суштина. То му дође исто као и данас, само што данас нису у питању само паре, него свашта, али је то - то.

* Радите пуном паром, серију "У загрљају Црне руке", филм "Лето када сам научила да летим", "Муње опет". Двадесет година је прошло од култног филма "Муње". Генерација "X" порасла, постали су људи, добили децу, генерацију "З", шта ће "X" моћи да научи своју децу "З", шта ће им рећи?

- Е, за то ћете ипак да сачекате филм, не бих да откривам унапред. Баш тај јаз узмеђу генерација који је огроман, већи чак него онај између нас и наших родитеља, то је и тема филма како да се тај јаз превазиђе, јер су потпуно другачији животни постулати, и све је различито. За моју генерацију циљ није био толико важан, већ пут до циља, а ова генерација нема никаквог обзира према том путу, него су само усмерени да што пре, брже и једноставније дођу до циља. А циљ су углавном паре и положај. Е, па, видећемо да ли ће ови из првих "Муња" успети да успоставе корелацију са овима из других "Муња".

* Колико вам је блиска та нова генерација, колико их добро познајете?

- Сада сам радио филм "Лето када сам научила да летим", са девојчицом која има 12 година, и дружио се са њом и њеном генерацијом. Када будемо радили пробна снимања за улоге за филм "Муње опет", причаћу са њима, седећемо у кафићу, можда ћемо и да идемо у биоскоп, скупљаћу све те утиске.

* Докле се стигло са филмом "Лето када сам научила да летим"?

- Он је сада пред завршном фазом. Сви ефекти анимације и постпродукциони су готови, сва музика Васила Хаџиманова је искомпонована.

Фото Зоран Јовановић

* Како проналазите мир у себи, и приватно и као стваралац?

- Радим оно што је до мене и колико могу да урадим, и то је савет свим људима. Тешим се тиме што чиним све што је до мене да мало успорим пропадање које се дешава и што се природе тиче, воде, земље, ваздуха, али и што се тиче морала, духа људи. Једини пут који видим је онај који је Хаксли описао, а то је да сви нађемо неко парче земље на коме има поток, да саградимо малу хидроцентралу да нам даје мало струје, да гајимо поврће, да то поврће и неке домаће животиње мењамо за со, уље, и да тако живимо. Да свако направи једну малу заједницу.

ЖЕЛИМ ДА ОДЕМ НА СКИЈАЊЕ У РУСКУ ВОЈНУ БАЗУ

* КАКО проводите слободно време?

Када имам право, право слободно време, онда се спремам за скијање. Што би рекао онај један Ром - живим за "фајт", е ја не живим за "фајт", ја живим за скијање. То ми је можда грешка што нисам урадио, мислим да бих могао да будем добар инструктор скијања. Имам физичке припреме у августу, и чекам. Ове године сам био на Поповој шапки и Копаонику. Жеља ми је да одем у Русију у војну базу, где је скијање дозвољено само у јулу и августу, јер је осталих месеци невиђено хладно. Тамо добијеш и неколико наоружаних војника који те прате јер је близу Чеченија, да случајно не скренеш са стазе (смех).

НЕКАДА СУ СЕ СНИМАЛЕ СЕРИЈЕ, САДА САПУНИЦЕ

* КАКО гледате на садашњу хиперпродукцију серијског програма?

- Некада су се снимале драмске серије, а ово су сада сапунице, огромна је разлика. Свака та некадашња драмска серија је за 16 копаља боља од већине данашњих серија. Не кажем свих. Ово што се снима сада су шарене слике, парафразираћу једног редитеља, које служе да попуне време између два блока реклама. Те серије се снимају да ти у кући није тишина док куваш ручак, пеглаш веш. Зато је то толико развучено и досадно. И ту нема неке велике драме. А наш посао служи, још од старих Грка, да би било драме и да би се десило неко прочишћење или катарза, или да се смејеш или да плачеш, или обоје, и тиме се очистиш и некако си спремнији за следећи дан. Е, ове серије не служе томе, већ да попуне време.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ПОД ВИДОМ ДЕМОКРАТИЈЕ ПРОМОВИШЕ СЕ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: Песник Селимир Радуловић за Новости о искушењима која су пред савременим човеком