ИНТЕРВЈУ Јелисавета Орашанин Теодосић: Имам свој свет у којем сам радосна

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

24. 07. 2021. у 10:38

ГЛУМИЦА Јелисавета Орашанин Теодосић неухватљива је попут ветра, што и не чуди јер живи у шестој брзини, како сама описује, барем када је у родном Београду.

ИНТЕРВЈУ Јелисавета Орашанин Теодосић: Имам свој свет у којем сам радосна

Фото Тијана Вуковић

Пре годину дана, направила је оправдану паузу и на самом почетку 2021. на свет донела друго дете, сина Богдана. Са нашим познатим кошаркашем, Милошем Теодосићем, већ четири године гради љубавну причу попут правих холивудских. Од престонице Србије, преко Лос Анђелеса, где је 2019. рођена старија ћерка Петра, до Болоње. Миран породични живот у Италији јој прија, али се, као истиче, ужелела глуме, због чега је решила да се на кратко врати на сцену и пред камере. Прошлог лета снимала је ситкоме "Дрим тим" и "Случај породице Бошковић", а овог је очекују серије "Камионџије д.о.о." и "Убице мог оца".

Глумицу, која се прославила у бројним серијама, чека још извођења представе "Хотел 88" и нови комад "Хотел 69".

- Унутра је увек радост игре. Сваки пут обожавам сваку представу коју играм. Сада је дефинитивно другачије зато што не живим овде и радост је још већа јер немам толико прилика да играм. Раније, док сам била стално у позоришту, прво на Крсту у Београдском драмском, па у Звездара театру, и када сам свако треће вече имала представу, играње је такорећи била свакодневица. Овако, када допутујем и треба да играм, узбуђење је баш велико. Пошто сам школа Драгана Петровића Пелета, научени смо да дођемо сат времена раније пред извођење. То је време мог мира током кога увек прођем текст, иако смо "Хотел 88" одиграли преко 300 пута. То ме чини сигурном и помаже ми да се концентришем боље на игру и да заборавим спољне утицаје - прича за "ТВ новости" Јелисавета Орашанин Теодосић.

* Представу "Хотел 88" изводите већ четири године, али не на позоришним даскама. Да ли сте се навикли на такав концепт?

- Глумцу су даске које живот значе где год изговара текст. Овде ми је занимљиво то што нас не скривају позоришне кулисе, немамо помоћ инспицијената, немамо институцију која стоји иза нас, сами се боримо за нашу представу. Радимо све што други у позоришту раде за нас, сами рекламирамо, организујемо штампање карата... Наравно, имамо дивне колеге које нам помажу око тона и светла, али осамдесет одсто је на нама.

* Када су радост и узбуђење игре били најјачи?

- Свака премијера је ватрено крштење. Претпремијере и генералне пробе служе за пријатеље, колеге, да нам помогну, укажу на грешке или подрже то што радимо. Свака премијера коју сам имала, па чак и када сам ускакала, појачана је трема, узбуђење, питање да ли заиста желим да се бавим глумом од толике треме, али како изговоримо прву реплику, то нестаје и уживамо у сваком минуту представе, у раду са колегама, па и после, кад завршимо представу, у плодовима рада.

* Ако сте бар некада помислили "зашто се бавим глумом", да ли вам се сада, кад нисте често на сцени, намеће такво питање?

- Не намеће ми се. Сад, са овим отклоном, сигурна сам да желим да се бавим глумом. Свака мајка може да каже да јој мајчинство одвоји битно од небитног. Ставови се учврсте, немам више толико страхова и преиспитивања. Наравно, увек имам неку дозу страха пошто је глума веома неизвестан посао, нико вам не гарантује да ћете заувек играти... Али "Хотел 88" враћа веру у то да глумци могу да се организују сами, без помоћи институција... Наравно да је у позоришту предивно све, не умањујем његову вредност, обожавам га, али представа може да се деси свуда.

* Која су се уверења учврстила?

- Имала сам више времена за страхове. Сада сам концентрисана на децу, немам толико времена за себе, а чим се не преиспитујем толико, сигурнија сам када изађем на сцену. Није ми више толико важно шта ће сви рећи. Битна ми је породица, окружила сам се пријатељима, и то ми је највећи животни суд.

* Често се дешава да глумци донесу улогу кући. Како то рашчланите?

- Само одете у другу собу, и глумите тамо. Раније, када сам живела сама, имала сам привилегију да је цео стан позорница. Сада дођем сат и по раније да сама прођем све, на правој позорници, јер су глумцу потребни тишина и концентрација.

* Код куће онда не глумите?

- Не, па како, немам времена... Ево, заменила ме је ћерка. Петра је преузела улогу глумице. Она је сада главни лик.

Фото: Т.Ћирић

* Необично је што имате две тако јаке професије у кући. Да ли нека односи превагу?

- Када су деца мала, глупо је профилисати их. Супруг и ја се трудимо да не причамо толико о послу. Када он заврши утакмицу, не причамо много о утакмици, кад ја завршим снимање, само питање "је ли све било океј", и онда се бавимо другим. Немамо чак ни ону варијанту шта бисмо волели, на коју страну да деца иду, нека она имају свој пут. Ко зна, можда нас изненаде. Никад се не зна шта ће бити.

* Кошарка је недавно, због квалификација, била тема у сваком дому. Да ли је била и код вас?

- У браку сам са спортистом и почела сам мало да разумем правила игре. Наравно, неминовно је када су велике утакмице да причамо о томе. Разговарамо много о томе, што са његовим пријатељима, мада верујем да је њему меродавнији суд његових саиграча, људи који се много више разумеју у кошарку од мене. Ја могу само да подржим, да га растеретим других обавеза како би могао боље да се концентрише.

* Били сте у Србији прошлог лета, трудни, глумили сте у две серије. Какво је то искуство било?

- И претпрошле године сам била трудна, и исто сам глумила, тако да сам већ имала искуство глуме са стомаком, хормонске глуме, како кажем у шали... Имала сам срећу да су трудноће биле веома лагане, тако да нисам имала потешкоће у спавању, мучнине. А серије су духовите. У првој трудноћи, са Петром, када смо снимали "Убице мог оца", имала сам неколико сцена у којима сам морала да плачем, али заборавим да сам трудна. Тек се сетим кад ми донесу столицу и кажу "хајде ипак ти мало да седнеш". Онда помислим да бих могла мало да припазим јер није баш океј да скачем. Али, свакако лепо искуство.

* Радујете ли се повратку "Убицама..."?

- Они су стварно уиграна екипа и ту уиграност поредим са "Војном академијом". Иста глумачка постава главних глумаца снима сваки дан и они чине тим у који само уђете и мало одиграте. Тако нам је било и са "Војном академијом". Иако смо пет сезона већ снимили, сваки пут када се видимо, као да смо се јуче растали. Уопште немам осећај да смо направили двогодишњу паузу, једино је неко можда на приватном или пословном плану још нешто остварио.

* Кога ћете дочарати у "Камионџијама"?

- О томе не смем ништа да причам, али биће веома забавно, обећавам.

* Боравили сте у Италији, која је позната као мека уметности. Да ли сте, иако је била пандемија, стигли да упијете нешто од онога што нуди?

- Италија је толико велика да мислим да не бих стигла да се науживам ни да тамо живим до краја живота. Предивна земља са предивним градовима, са великом историјом, са предивним музејима, ресторанима, храном, винима... Апсолутно земља за сва чула, са лепим језиком. Нажалост, била је корона, па нисам имала толико прилика да путујем. Италија је била потпуно закључана целе прошле године тако да смо били у карантину од септембра до јуна. Отворили су на неколико дана, па сам тад ухватила луфт да одем да посетим Рим, Пизу... Верона је исто предивна, Римини, који нам је близу Болоње, Милано... Предивни су градови, предивна је култура те земље, чувају историју сваког града. У који год град да одете, тачно видите како култура утиче на тај град, и како људи не желе ниједан милиметар свог града да промене, што је предивно.

* Можда нам то мало недостаје овде?

- То веома недостаје у Србији, која је доживела потпуну промену сваког дела града. Видећемо како ће то изгледати за неколико година када се све сазида, и колико ће структура сваког града да се промени... Можда бисмо морали мало више да чувамо наш град, да негујемо оно што смо ми, да не тежимо да будемо другачији, да чувамо оригиналност нашег Београда какав је био. Мислим да је Београд један уметнички град, град спорта и културе. Надам се да ће се вратити то златно време и да ће се људи окренути више спорту и култури, и да ћемо имати опет онај дух Београда на улицама у сваком делу града. Ја сам веома везана за Дорћол, јер сам одатле, и мислим да је прилично променио изглед. Он и даље има манифестацију "Јевремова - улица сусрета", џез фестивал који је био на доњем Дорћолу, доста позоришних представа, радионица... То можда медијски није много испраћено, али на Дорћолу град и даље живи. Мислим да нама уметницима недостаје вере у боље сутра. Не могу да кажем да је недостаје свима, али могу то слободно да кажем за нас уметнике.

* Зашто тако мислите?

- Због свега што сам рекла. Недостаје нам мало већи буџет за културу, као и за спорт. То је последња ставка, а требало би да буде међу првима. Сви знају да је доста мојих колега на ивици егзистенције, поготово сада, за време короне, а 90 одсто уметника су слободни уметници. Људи су заборавили на њих, а у први план је дошла нека..., тражим реч да не увредим никога... Сви знају на шта мислим, и ово по телевизији шта се све дешава, и ови ријалитији који су у првом плану, и ти људи који добијају на значају, те речи које се изговарају, вредности које су се потпуно пореметиле, људи који су добили своје парче славе... Бити популаран и бити успешан је различито, али то је код нас потпуно побркано. Нове генерације којима су идоли ријалити звезде, страшно је то. Свака роба има свог купца, нисмо измислили ријалити, такви програми постоје свуда, само мислим да треба да буду ствар избора, а не нешто што се намеће, што видите по насловним странама. Увек су главне вести ријалити звезде, ретко када је на насловној страни неки уметник. Јесте, ако се нешто десило на приватном плану, али не и на уметничком. Зато више не дајем изјаве ако ћемо причати само о мом приватном животу. У реду су две-три цртице, али све преко тога је неукусно. Али новинари то намећу и испадне најважније... Свако има право да ријалити програме гледа, али недопустиво је да национална телевизија нема уметнички програм, а има ријалити... Може да буде ријалити, али ко хоће да гледа, мора да плати. Као што људи шаљу СМС да ли ће неко да прође. Било би лепше да уплате за неко дете које је болесно. Бројке које се уплаћују су огромне и то је скандалозно, а деци су сваки дан и сваки динар битни за живот.

* Има ли онда радости када је све већ тако?

- Увек има радости. Има радости вечерас и сваке вечери у представи "Хотел 88", има радости на сваком снимању, има радости у парку са децом, има радости на улицама... Имам свој свет, који сам закључала и не дозвољавам да ми то било ко уништи. Али мислим да би због младих генерација, које немају избор, а на младе много шта утиче, требало мало даље да размишљамо. Није само ријалити оно што не ваља, има и других, такође лоших утицаја. Када бисмо се више окренули култури, нове генерације имале би засигурно много бољу будућност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)