ФИЛМСКА КРИТИКА: Остварени сан Мире Бањац

Божидар Зечевић

17. 07. 2021. у 15:30

ДРУГО високо узастопно признање Мири Бањац, по чему ће бити забележена ова година, додељено је нашој истакнутој позоришној и филмској глумици на отварању најмлађег у породици наших филмских фестивала, у атријуму сомборске Градске куће 13. јула ове године.

ФИЛМСКА КРИТИКА: Остварени сан Мире Бањац

Фото КЦ Сомбор

 "Специјални Ернест за 2021.", награда која носи назив према Сомборцу Ернесту Бошњаку, пиониру Седме уметности на нашим просторима и која се додељује "за досадашњи и будући допринос добрим филмовима", овенчала је нашу легендарну диву театра и покретних слика, у чијој се јединственој колекцији већ налазе три "Златне арене", две "Стеријине награде", награде "Павле Вуисић". "Јоаким Вујић", "Жанка Стокић", "Добричин прстен" и прегршт других високих одличја посејаних по њеном фасцинарном животном и стваралачком путу. Већ седамдесет година, тачније од 1949. када је уписала Позоришну школу у Новом Саду и почела да јавно наступа, Мира Бањац гради један велики уметнички знак, нешто у чему ће остати утиснуто и од заборава отргнуто наше доба. Али ова награда има за њу посебно значење, које је велика глумица желела да подвуче у свом кратком, али изузетном обраћању поводом доделе:

"Ова награда је за мене нешто изузетно. Ја веома поштујем име које носи. Ернест Бошњак сањао је Холивуд у Сомбору, у коме је желео да отвори нашу 'фабрику снова' и покрене индустрију покретних слика. Бошњак је био 'бела тачка' свих наших почетака. Он је почео да сања сан свих нас, целе једне планете филмских посленика и уметника, мене лично. Он сам није успео да га оствари, а ја га још сањам, ево сада овде, пред вама. Ето, тако ја схватам ову награду и веома сам захвална." Мира је доиста остварила свој сан, што је само делимично пошло за руком старом Сомборцу, који је сред бачке равнице, у "Раванграду", "Зеленграду" Вељка Петровића, Милана Коњовића и једне праве мале цивилизације на овом тлу покушао да изгради једно од светских стецишта нове уметности, још док је сам Холивуд био тек нешто више од проширеног ранча извесне Диде Вилкокс са највећим бројем сунчаних дана у години и малим порезима, у који су пристизали ловци на срећу из целог света, тада још непознати Голдвини, Мајери, Ласки и компанија. Питомина и култура Сомбора превазилазила је тада све што је могла пустињска доља оивичена кањонима на сушној обали Јужне Калифорније; овај слободни краљевски град није се могао упоредити са насељем дашчара у долини Сан Фернандо у коме су почеле да се штанцују јефтине фото-драме и "кино за грош". Али историја је хтела другачије. Оно је посталo "Атина овог и будућих векова", како је говорио Бошњаков земљак и савременик Славко Воркапић, а Сомбору је остало да сања и да неке од ових снова почиње да остварује тек данас.

За отварање фестивала одабран је филм Пјера Жалице "Концентриши се, баба" свакако због тога што се у средишту радње овог филма налази улога коју игра Мира Бањац. Иначе, тешко да би му била указана оваква почаст. Ради се, међутим, о изузетно занимљивој идеји од које је неко други могао извести грандиозну филмску метафору: у Сарајеву, у само предвечерје рата 1992, умире баба око које се окупља породица која само што није постала "ожалошћена". Придошли из свих крајева друге Југославије, која се управо распада, они само што не откривају основне узроке ове симболичке агоније: грамзивост, похлепу, морално расуло и духовну беду једне душтвене и политичке утопије. Само по себи све је толико јасно да не требају додатна објашњења. Почетна ситуација нудила је прегршт могућности:

историјска драма, психолошка дистопија, комедија апсурда, породични трилер, ратна бурлеска, потрага за тестаментом, нушићевски водвиљ и још најмање десет жанровских комбинација и потенцијала од којих Жалица жели да окуша баш све, а ниједна му не полази за руком. Основна слабост увиђа се још на нивоу текста: писац и редитељ не уме да се определи између ових опција и хвата се час једне час друге те коначно испушта и оно што је успео да постави на почетку. Пречесто прибегава свођењу карактера на стереотип, што открива и јасне примесе пристрасности у контрастирању етничких, верских, идеолошких и других компоненти сарајевског ужаса. Једном речи: упуштен филм. Велики залогај који је знатно превазилазио могућности свог творца, упркос углавном солидној екипи глумаца, коју није имао ко да води. Као централна личност овог кошмара, Мира Бањац дала је и више него што је требало.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)