Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА - Нека врста "дивљег месије"

Дејан Ђорић

13. 07. 2021. у 17:09

У ПОЖЕШКОЈгалерији, која је стекла углед пре свега међу фигуративним уметницима, одржава се друга по реду самостална изложба мултимедијалног уметника Милоша Вујасиновића (Београд, 1971), који се бави и музиком.

ПОГЛЕД ИСКОСА - Нека врста дивљег месије

Прва са чисто концептуалним радовима била је 2019. у Кући Ђуре Јакшића у Београду, а на овој под називом "Игроказ времена" заступљени су искључиво ликовни радови блиски сликарству. Предговор у каталогу написао је цењени Драган Јовановић Данилов, задуго један од најбољих српских књижевника и писаца о ликовној уметности.

Вујасиновића не занима само спољна већ унутрашња слика човека, фигуре, звери... Унутрашњи план се може разумети и као енергетски или осећајни и код њега он само донекле одговара спољној форми. Стога су насликане фигуре иреалне, ватрене, зелене, а тела налик на духове или сенке, док су понеке сушстаствене и моћне као стварни прикази птица и риба. Код овог ликовњака постоји спољна веза са арт-брутом, који је само повод, тачније један од повода. Вујасиновић не жели да се прикључи том "племену" алтернативаца и наиваца које све уносније наплаћују своју уметност.

Његови су радови вид експресионизма, али оног изврнутог, као потпуног повратка аристичкој неизвесности, за њега је експресионизам ултимативни вид слободе у уметности. Настоји да ствара магичне слике, међутим, његов вид стварања не припада естетици неоекспресионизма, лажне и извештачене уметности, како је мислио и Доналд Каспит, највећи живи ликовни критичар. Вујасиновићеве творевине се још мање могу довести у везу са трансавангардом или америчким тзв. лошим сликарством. Он је доста година живео у Сједињеним Америчким Државама, где је почео да се бави уметношћу и колекционарством (један је од највећих српских колекционара), али мада је почео на алтернативној сцени, није примио њене најгоре утиске. Он је као сликар изворан, не обазире се уопште на ликовне моде, тако би стварао ма где, ликовни покрети га не занимају. Једини његов покрет је унутрашњи, према дубинама, дамарима и слутњама бића. Радом, процесуално, али и идејом, концептуално, осваја уметничку слободу иза које је хоризонт психизма, унутрашње царство, унутарњи пејзаж, сликара психонаута. Зато за њега није важно толико како већ шта слика, он се пита и чему све то, али на ликовни начин, проналазећи само своје одговоре. Они су често особени, јер стваралац жуди за оригиналношћу, што није особеност овог доба (сликарка Јелена Рачић је у том смислу приметила "Ако не личиш на неког, не можеш ни успети").

Вујасиновић је усамљени стрелац у уметничким редовима, можда и нека врста "дивљег месије", који не преза ни од чега и не одбацује интелектуалну димензију стварања. Његов даљи пут у уметности је непредвидив, он није трендсетер, нити послушник, већ неко ко се занима за данас све ређе и драгоценије - унутрашњи простор слободе.