СРБИ И РУСИ ЗА ХОЛИВУД ЛОШИ МОМЦИ: Легендарни Оливер Стоун о сатанизацији нашег народа

Ана Попадић

11. 07. 2021. у 09:00

ФИЛМСКИ, али и животни пут троструког оскаровца Оливера Стоуна (1946) саздан је од контроверзи.

СРБИ И РУСИ ЗА ХОЛИВУД ЛОШИ МОМЦИ: Легендарни Оливер Стоун о сатанизацији нашег народа

Фото ЕПА

Његова дела, али и он сам, хваљени су и куђени, а по сопственом признању "неколико пута био је на Олимпу и падао с њега", о чему сведочи и у овом ексклузивном разговору за "Новости".

Славни амерички редитељ, сценариста и продуцент у својој недавно објављеној аутобиографији "У потери за светлом" и поднасловом "Како сам написао, режирао и преживео 'Вод', 'Поноћни експрес', 'Лице с ожиљком' и филмске игре у Холивуду" (у издању "Лагуне"), искрено и без цензуре пише о првих четрдесет година свог живота. На страницама мемоара, Стоун се осврнуо на многе младалачке заблуде, огољено проговорио о својим "кокаинским данима", али и о суровости рата у Вијетнаму где се у 21. години пријавио као добровољац.

У интервјуу, за наш лист, Стоун отворено говори о расподели снага у савременом свету, како разликовати лаж од истине, зашто је критика српског филма о Јасеновцу "типичан пример америчког погледа на свет", али и о разлозима због којих је убиство Џона Кенедија и даље мрачна тајна. О томе ће сведочити и његов документарац који ће сутра премијерно бити приказан у Кану.

Записали сте да је "немогуће препознати истину у рату". Како је уочити данас у свету пуном лажних вести и ревидиране историје?

- Није важно да ли говоримо о садашњости, прошлости, далекој историји или било ком другом времену. Истину је увек било тешко пронаћи. Увек! Истина захтева много истраживања, јасног промишљања и историјски контекст - али, чак и тада не можеш бити потпуно сигуран. Увек сам веровао да је за сваки филм потребно што је више могуће истраживачког рада. Али, не дозвољавам да ме то истраживање ограничи. Уметничка слобода је неопходна у мојој професији, међутим, кључ је знати шта мењате и зашто то мењате. А што се тиче политичког аргумента о лажним вестима, који је актуелан у Сједињеним Државама, то је такво ср... јер званични амерички медији већ годинама изврћу истину о свету, креирајући идеолошку борбу између САД и њених непријатеља, што је бесмислица. Закључак је да има много лажних вести у мејнстрим медијима. И онда када чујем мејнстрим медије како оптужују дисидентске да фабрикују лажне вести, то ме увек насмеје.

У "Потери за светлом" сазнали смо о многим потешкоћама које су пратиле снимање и пласирање филма "Вод". Да ли би данас било могуће снимити један такав смео филм?

- "Вод" је био врло тежак за снимање. Требало ми је десет година. Каснији тријумф на додели Оскара била је заиста слатка победа. Да ли би данас било могуће снимити тако смео филм? И да и не. То би захтевало да филмски аутор изађе ван званичног канона САД, што значи да не можете без последица да критикујете америчку спољну политику. И, кад већ говоримо о томе, било би тешко финансирати и дистрибуирати један такав филм. То је одувек била борба али, понекад, једна или две мале "рибе" се провуку кроз мрежу. Ја сам био једна од тих малих риба. И то се може поново десити.

У књизи, поред осталог, кажете да се "патриотизам најбоље продаје". Има ли данас искрених патриота?

- Патриотизам се добро продаје, и то важи за скоро сваку земљу на свету. Свакако важи за Сједињене Америчке Државе где смо, од 2001. године, имали мноштво филмова са ратном тематиком који подржавају америчко гледиште о "рату против тероризма", као и односе САД са земљама попут Русије и Кине. То је лоше за цео свет јер, као што увек говорим, могли бисмо имати мир између великих сила. Сада, са климатским променама, потребније нам је него икад да заједно радимо на очувању наше планете.

Имају ли мале државе право на презентовање сопствених историја? Питам вас јер је пре неколико месеци наш кандидат за Оскара "Дара из Јасеновца" Предрага Антонијевића, о српском страдању у усташком логору, означен као "политичка пропаганда".

- Наравно да све земље имају право да презентују своје приче и увек ће имати. Једино питање би требало да буде колико је добра та презентација. Да ли је филмска прича добра?

Оно што се дешавало око српског кандидата за Оскар донекле је типичан пример америчког уског погледа на свет, где су Русија и Србија често представљени као пропагандисти, а они који се боре против њих као једини који полажу право на истину. То није фер и поштено, али тако налаже "правилник" оних који верују да су супериорна бића.

Може ли се бити политички неутралан у данашњем свету и имати добре односе истовремено и са САД, Европском унијом, Русијом и Кином (као што Србија покушава)?

- То је изузетно тешко. А, уосталом, шта је неутралност? Често, неутралан значи бити попустљив и не увредити никога и ништа. Свет је дефинитивно у једној веома осетљивој фази, бар је тако на Западу, где свако јасно и чврсто изражено мишљење може бити оцењено као "безосећајно" или нешто слично томе. Ово је изузетно тешко време за филмске ауторе.

Али, као што је познато, током историје је било много сличних изазовних периода. Ејзенштајну и другим руским ауторима сигурно није било лако да стварају после Октобарске револуције, или синеастима у нашој земљи током Другог светског рата, у ери Мекартија, Вијетнама, после терористичких напада 2001. године и томе слично. Нити ће икада бити лако, осим ако се не задовољите са "неувредљивим" материјалом.

Када се осврнете уназад на своју каријеру, шта вам је било најизазовније: писање, режирање или "преживљавање" у Холивуду?

- Мислим да је најтеже од свега преживети у филмском бизнису. Уживам у писању, уживам у режији, уживам у снимању филма, али организовање буџета и пласман дела често постају ноћна мора.

Звали су вас: провокатор, интелектуалац напредних идеја, мајстор контроверзних тема, легендарни аутор, контроверзна личност... Шта вам се највише свиђа?

- Од ових што сте набројали "интелектуалац напредних идеја" за мене има најдубље значење. Наравно, почаствован сам када уз своје име чујем "легендарни филмски аутор", мада је та дефиниција у последње време постала клише. Надам се да ће и они који не знају моје филмове да их виде први пут или, можда, други пут, што је понекад потребно. Како било, задовољан сам свим што добијем. Уживао сам у својој каријери и у овом веома тешком послу, најбоље што сам могао.

Фото ЕПА

Враћате се на Кански фестивал, где ће сутра светску премијеру имати ваш документарац JFK Revisited: Through the Looking Glass. Очекујете ли медијску буру попут оне која је пратила ваш играни филм о Џону Кенедију из 1991?

- Не, не очекујем ништа слично. Ово је ипак документарац, а не играни филм, а и људи знају шта да очекују будући да сам о том случају јасно изразио своје мишљење у филму "ЏФК", а сад сам томе додао оно што је до сада урађено у скидању ознаке поверљиво са неких од докумената. Тај посао био је поверен Комисији за ревизију докумената о атентату, која је радила од 1994. до 1998. Ова комисија је јединствена у америчкој историји јер ју је Конгрес именовао да би истражила наводе из једног филма. Али, постојале су границе у ономе шта се истраживало. Верујем да је то било из жеље да се убије било какав покушај даље истраге. У нашем документарцу приказујемо резултате ове Комисије, треће званичне која се бавила атентатом на Кенедија, и волео бих да видим наставак ове истраге. Али, када су у питању мрачне тајне из прошлости и убиства, то је увек тешко.

Фото Промо

ИСКУСТВО ИЗ ВИЈЕТНАМА

ИСКУСТВО Вијетнамског рата, због којег је одликован медаљом за храброст, послужило му је за сценарио култног "Вода". У мемоарима описује како је преживео рат, али и признаје убиство непријатеља.

- Ја сам чак и видео човека кога сам убио, што је била реткост у Вијетнаму. Нисам осетио никакву кривицу. Он је мртав. Ја сам жив. То је суштина рата - записао је Стоун.

НЕКО ЈЕ ЗЕЗНУО СТВАР

САТ времена, можда четрдесет пет минута некако је пузећи споро прошло, а онда је стигао "дах чаробног змаја". Џиновски CX-47 хеликоптер са тешким митраљезом и ракетама испаљеним из свих лежишта проједрио је изнад нас, пљујући црвене трагове ватре.

Сврдлајућа бука коју је стварао, била је напета, интензивна, не са овог света, као рика неког древног чудовишта. У једном тренутку чуо сам прво прасак јер је надјачао све друго, онда сам осетио како бихајв долази из тенка који је био иза нас, на можда, неких сто метара. Зашто? Није више било важно. Неко је зезнуо ствар. Ударни талас нас је носио неких десет или двадесет метара кроз ваздух, можда више. Онесвестио сам се. Нисам имао појма колико је то трајало, а још мање где сам слетео...

(одломак из књиге "У потери за светлом",

превод Саша Новаковић, издавач "Лагуна")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)