ИНТЕРВЈУ Бане Видаковић: Ја сам човек прошлог века

МАЈА ЈЕШИЋ

11. 07. 2021. у 15:46

НАШ саговорник, глумац Бранко Бане Видаковић, недавно беше оптужен за свакојаке "неподопштине", те је јавност стекла слику о овом уметнику као бахатом развратнику. У међувремену, Видаковић је ослобођен оптужби за диловање дроге.

ИНТЕРВЈУ Бане Видаковић: Ја сам човек прошлог века

Фото Прва/Промо

Ми увек желимо да чујемо човека, "другу страну". Срели смо се са отреситим, виспреним уметником, који не подноси уобичајене фразе уврежене у глумачком свету, посвећеном позоришту, филму, серијама. Бане тренутно ужива, каже, у свом послу, породици и музици. Први пут о садашњим и будућим улогама, сећањима на значајне уметнике са којима се дружио, пороцима..., отворено говори за "ТВ новости". Задовољан је успехом који је постигао филм, али и серија "Викенд са ћалетом" у којој је играо улогу Бате Коња, остарелог, верног пријатеља главног актера ове "тужне комедије", како су јој већ доделили ново жанровско име, Кашике (Ненад Јездић).

Каже да је остварење и тужно и смешно, и цинично и нежно. За свог јунака тврди да је "стара гарда београдског асфалта", пријатељ Кашикиног оца, а потом и Кашике, да га вози, чува, да је његова верна сенка, али да, у ствари, Кашика брине о њему, као остарелом градском момку. Њихов однос је нежна прича о пријатељству, верности, постојаности, карактеру, лојалности - прича нам Видаковић.

* У симпатичном ситкому "Три мушкарца и тетка" играте Рокија. Како сте га ви "оденули", како га доживљавате?

- Роки је "прављен" по једном мом другару, таксисти, кога ја зовем Муња. Он је таман такав, носи те кожне јакне, изгледа врло "намрчено", а у ствари је један меда добрица. Роки је најбољи пријатељ теткине куће. Њега воле и обожавају сви, поверавају му тајне, и баба Милка (Сека Саблић) и тетка Живка (Цеца Бојковић), свима је он најбољи другар, све тајне иду преко њега. Зна се са тетком још из времена 90-их, док је била велика газдарица. Тада јој је био шофер у банци на чијем је челу била, а сада је таксиста. У другој сезони имаће још значајнију улогу и надам се да ће га гледаоци још више заволети.

 

Фото Прва/Промо

* Кроз смех и иронију серија није само пука забава, већ и прича о нашој свакодневици. Израсла је у причу о нашим наравима, нушићевско бојење карактера, људских мана. Јесте ли очекивали овакав развој приче?

- Морам да признам да јесам. Било је доста подељених мишљења да ли треба да остане ситком, или треба да одражава мало и оно што смо преживљавали. Ја сам увек за тај неки зачин, који говори - ево овакви смо! То ми је од Нушића, што кажете, па надаље, најбољи рецепт да се направи нешто истинито, а што ће гледаоци препознати и чему ће се онда смејати. Тако да сам од почетка навијао да ситком прерасте у нешто озбиљније. Није то неко преозбиљно штиво, није то никакав Шекспир, али је реално.

* Шта је потребно да се међу људе врати емпатија? Да ли је то у ствари само утопија, јесмо ли као људи изгубили битку у човечности?

- То је доста озбиљно питање. Ја сам одгајан у неко друго време, у другом веку, зато се слабо и сналазим данас, јер имам утисак да сам омашио планету... Далеко је ово од онога како смо ми васпитавани. Подсећам ове моје генерације да су овде 80-их извршили атентат на турског амбасадора, па су пролазници трчали за атентатором и "скембали" га. На крају га је неки пензионер "склепао". Хоћу да кажем, 90-те су направиле много страшних ствари, између осталих навикли смо на смрт, на туђу патњу. Људи немају више емпатије, зато што не могу да поднесу више туђу патњу. Дакле, врло је тешко више имати неки граничник који вас одваја од несреће, јер је несрећа, малтене, свуда око нас. Нисам тип човека који би овде био срећан чак и да сам милијардер, јер не могу да пролазим богато одевен, или у скупим колима и да гледам како људи копају по контејнерима. Како видим, свет је глобално у једном чудном стању, и ова пандемија је оголила многе ствари, и да оно што смо ми мислили да је некакав идеал слободе, лепоте, није испало баш тако на крају, пале су многе маске. Цео свет је полудео. Нисмо ми никакво усамљено, несрећно острвце, само смо једно од милион несрећних острваца.

Фото Прва/Промо

* Да ли је ваша улога живота био Робија из серије "Сиви дом" или Обрад из филма "Седам и по"?

- Не верујем у тај мит да постоји "улога живота", то је за мене патетично, фраза. Мислим да сам уложио у све своје улоге максимум како сам умео, или могао, или колико сам био плаћен, на крају крајева. У позоришту има улога које сам обожавао и обожавам да играм. Има неких које су ме прославиле, а које сам левом руком одиграо, није ми било потребно десет посто енергије. Све је то релативна ствар.

* И критичари и гледаоци тврде да сте са својим пријатељем Борисом Комненићем у "Седам и по", направили маестрални дует, глумачку бравуру која боли, пржи, разара док се гледа. Како је ући у ум једног таквог негативца, грешника? Како га се после решите, отресете са себе?

Фото Прва/Промо

- И то је један од митова који смо и Борис и ја увек презирали, а то је "ушао је у улогу, па није могао да изађе". Ми смо сви учили занат који се зове - глума. Таленат би требало да се подразумева, а што се тиче "дугмета за искључивање", немам проблем. Када изађем из позоришта, или са сета снимања филма (што је за мене још лакше), све остављам иза себе. Када завршим снимајући дан, заборавим шта сам снимао тог дана, то ми је одбрамбени механизам. Много је теже ишчупати се из позоришних улога, које захтевају од вас 2-3 месеца припрема, па играња, свако друго, треће вече... то је мало тежи задатак. Али, све то је изводљиво ако имате здрав однос према свом послу. Наиме, имате глумце који су од свог живота направили своје најбоље улоге, маркетиншку представу. Они троше драгоцену енергију тамо где не треба. А ја једва чекам да изађем из позоришта и притиснем тај "прекидач за искључивање". Није посао све што нас чини у животу. Ја волим и неке друге ствари, своју децу, пријатеље, музику...

* Незаборавна је и ваша улога профитера, дилера, у легендарном филму "Лепа села, лепо горе". Толико сте убедљиви играјући тог ђавола у људском облику.

- Ја сам демистификатор. Ту врсту сам јако добро познавао из тих времена 80-их, знам их к`о злу пару, зато ми је и смешно када су мене у данашње време неки оптужили да сам дилер. То је стварно сумануто. Ја сам се толико напатио од те банде идиота. Имао сам их у малом прсту и стварно сам их познавао у (не)душу, и онда сам га лако одиграо, са том малом дозом хумора. И дан-данас ми људи спомињу те реплике када ме сретну на улици, очигледно да је било уверљиво. Знате, нас уче да играмо од Х до Х, од Хамлета до Хитлера. Они који причају да не знају како да играју зле људе, кажем им - знааате, знате... Зађите мало у себе, чачкајте мало по себи, свашта ту може да се нађе.

* Зову вас српски Чарли Шин, вољен и порочан, свој и ничији?

- Јао, па Чарли Шин је лепши од мене (смех). Ја сам у пубертету мислио да личим на Стинга. Али већ дуго година сматрам да ми је Џеф Бриџис алтерего, обожавам и Кристофера Вокена. Чарлија Шина волим што је порочан, али ми није неки глумачки узор претерано.

* Да ли вас вређа када кажу да нисте искористили ни пола свог потенцијала и талента?

- Вероватно нисам искористио пола свог потенцијала, али сам искористио тачно онолико колико сам хтео. Наравно, не могу више играти Ромеа, јер Ромео мора да има 17-19 година. Ја имам 61. Дакле, неке сам ствари дефинитивно пропустио у животу да одиграм, али сам одиграо хиљаде других улога. Да сам хтео више славе или пара, вероватно бих уложио више енергије у своју каријеру. Мало сам лењ. Али не секирам се нешто превише, миран сам у вези тога.

Фото Прва/Промо

* Много уметника "отишло" је ових дана, па и ваш пријатељ, велики глумац Борис Комненић, који вас је и убедио да упишете ФДУ. У младости сте се дружили са Миланом Младеновићем, Соњом Савић, снимили сте заједно филм "Црна Марија". Какав је ваш однос према смрти, губитку драгих људи?

- Као што сте лепо рекли, имао сам дивне године дружења у младости са креативним људима овога града. Ми смо као генерација мало удахнули слободу и безбрижност. Тито је умро 1980. и после тога још неких осам година било је заиста узбудљиво живети у овом нашем Београду. Негде пред крај 80-их, почели су да ми нестају пријатељи. Неко је преминуо, неко се одселио, отишао што даље, на Нови Зеланд, тако да сам већ тада морао да се навикнем на губитак драгих људи, и то је потрајало ево до данас. Борис ми је отишао сада скоро. Не могу то још да прихватим као реалност, иако ми је јасно да се више овде нећемо виђати. Тешко ми је да то "сварим". А што се тиче групе ЕКВ, то су били ретко талентовани и паметни људи и много су тужно завршили. Јако ми је тешко што их данашњи млади новинари спомињу по наркоманији, а они су оставили много важније ствари иза себе. Ми смо се дружили - музичари, глумци, сликари, један цео сој људи је кружио по граду. Тада су биле добре журке по приватним местима, баштама и становима, и била је једна добра размена енергије између разних уметничких стваралаца.

Фото Прва/Промо

ЧЕКАМ СРПСКОГ ЛЕБОВСКОГ

* ДА ли постоји улога коју сада прижељкујете?

- Има једна ствар коју бих хтео да одиграм на филму, али тренутно мувам неке своје пријатеље сценаристе да ми то напишу како треба, па ћу онда да видим да ујурим лову. Рећи ћу вам само да се тиче овог мог алтерега, и убеђујем једног нашег сјајног сценаристу да ми направи "српског Лебовског" у мојој интерпретацији. Један је Коља Пејаковић, а други је Димитрије Војинов. Али мој "Биг Лебовски" је "заглавио" у 80-тим, а оригинални је заглавио негде у 70-им, у хипи периоду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)