ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ЗА СУМИРАЊЕ ЖИВОТА: Славко Штимац о улози у комаду "Да кренемо испочетка", искуству, судбини...

Вукица Стругар

01. 06. 2021. у 16:44

ШТА би се десило кад бисмо могли да казаљке живота вратимо уназад, и то за читаве четири деценије? Да ли бисмо доносили другачије одлуке, вукли потезе, више ризиковали, мање се давали... Ово су питања која сигурно поставља себи сваки човек, кад-тад, осврћући се преко рамена у сопствену прошлост.

ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ЗА СУМИРАЊЕ ЖИВОТА: Славко Штимац о улози у комаду Да кренемо испочетка, искуству, судбини...

Архива

Такву могућност је савремени француски писац Ерик - Емануел Шмит претворио у "јаву" главног јунака, нобеловца Александра, у тренутку кад му зидни сат падне на главу и суочи га са својом млађом верзијом, у дану када доноси одлуке пресудне за будућност. Славни научник добио је, заправо, јединствену прилику да на животној раскрсници одабере другачији пут. Можда онај који га не би одвео до епохалних успеха, али можда би до веће среће...

Представа "Да кренемо испочетка" (режија Андреа Ада Лазић) премијерно ће бити изведена 10. јуна на сцени Мадленијанума, а у главној улози имаћемо прилично ретку позоришну прилику да гледамо Славка Штимца. Некадашње глумачко "чудо од детета" сада је шездесетогодишњак, вршњак Шмитовог јунака. Чини се да то није једина сличност са Александром. Обојица су се одселила у Америку и добила прилику да преко Баре баце поглед на време које је за њима. Ипак:

- Наша искуства су различита. Лик из комада одлази у Америку на професионално усавршавање, док је мој боравак тамо био искључиво приватне природе. У сваком случају једно драгоцено искуство - каже популарни глумац, упамћен по антологијским филмовима "Специјално васпитање", "Сјећаш ли се Доли Бел", "Чудо невиђено", "Варљиво лето '68", "Живети као сав нормалан свет", "На путу за Катангу", "Браћа по матери", "Турнеја", "Кориолан".

За разлику од филма и телевизије, театар је у животу овог деликатног, сензибилног и вансеријски даровитог уметника, заузео неупоредиво мањи простор. Играо је давних година неколико представа у Битеф театру и БДП, а последњи пут 1993.(пре одласка у САД) у Београдском драмском, појавио се у Бекетовом комаду "Чекајући Годоа". Тим поводом каже:

- Моја каријера била је таква стицајем разних околности. Свакако да је позориште једно изузетно искуство.

Требало је да прођу више од две деценије, па да једног од најпопуларнијих глумаца старе Југославије и (не само) филмског "вука самотњака", поново видимо на позорници: 2015. године појавио се у култном комаду Душана Ковачевића "Клаустрофобична комедија" у улози Теја Краја (режија Дарко Бајић) у Звездара театру. Уследила је "Корешподенција" три сезоне касније, такође у Звездара театру, а за који дан први пут ће заиграти у Мадленијануму. На питање како му из ове перспективе изгледа прохујало доба "кад је са сопственом младошћу живео у истом времену", популарни глумац каже:

- Животно искуство нас константно мења. То би требао да буде природни процес. С временом постајемо толерантнији, зрелији. Учимо се на грешкама. Наравно, то није случај са свим људима.

Мења нас и меље време, ипак, људска природа је - константа. По самозатајности, одмерености, уметничкој и људској окренутости ка унутра Штимац подсећа на свог знаменитог претходника Слободана Цицу Перовића. Запазио је то и Жељко Симић, аутор монографије о овом великом глумцу, с којим је Штимац седамдесетих играо у "Салашу у Малом риту" и "Зимовању у Јакобсфелду".

Да је старији колега већ тада уочио о каквом се дару ради, сведоче његове речи о млађаном Штимцу: "Он и не зна да глуми, пред камером је исто толико природан као и у животу." Глума је из њега и тада, као и данас (готово пет деценија од дебитанске улоге), "текла" сасвим природно. Ганут Цициним речима, Славко каже:

- Хвала му! Тако сам ја схватао, а и данас схватам свој посао.

Ових дана премијерно ће се појавити у новом позоришном задатку. Шмитов комад и јунак отварају многе личне дилеме и преиспитивања. Писац поставља и питање да ли у животу одлучујемо онако како желимо или како можемо... Да ли његов тумач на сцени верује у судбину или изреку да судбина вуче слабе, а јаки њу?

- Нисам никада мислио да смо заточеници судбине. Верујем да имамо слободу да утичемо на свој животни пут. Допао ми се комад. Деловао ми је ведро и разиграно. Чинило ми се да ми одговара. Веома је пријатна екипа и одлично искуство - истиче наш саговорник. - Прича је на свој начин инспиративна. Дошао сам у године сумирања живота и кад се слична питања налазе пред свима нама.

Награда за будућност

ДЕБИТОВАО је са само 12 година у филму Обрада Глушчевића "Вук самотњак". Мали натуршчик из Лике "на препад" освојио је срца публике, а убрзо се појавио и у филмовима "Зимовање у Јакобсфелду" и "Салаш у Малом риту". Уследиле су улоге тинејџера, међу којима посебно место заузима лик Дина у филму "Сјећаш ли се Доли Бел" Емира Кустурице 1981. године.

Завршио је ФДУ и деведесетих отишао у САД, али се вратио у земљу. Снимио је седамдесетак филмова и серија. Пре две године на отварању 12. Међународног филмског и музичког фестивала "Кустендорф" уручено му је признање "Награда за будуће филмове", која је еквивалент награди за животно дело.

Трема

НА питање има ли мало треме за "старог филмског вука" пред позоришну премијеру, рекао нам је:

- Трема се савлада тако што се човек добро припреми. То је једини лек. Трему и одговорност глумац подједнако осећа пред позоришну као и филмску премијеру, с тим што ја боље познајем технологију филма... Уосталом, и јесам филмски глумац - без неког великог позоришног искуства.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)