ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Латиницом до предцивилизацијске епохе

Виктор Савић, професор Филолошког факултета у Београду

01. 06. 2021. у 11:19

Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица. Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Латиницом до предцивилизацијске епохе

Виктор Савић

Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

* * * * * * * * * * * * * * *

Ћирилица је општесловенско писмо, својствено православним Словенима, симболички израз њихове припадности духовном сазвежђу Источноримског царства, Византије, уједно и највидљивији доказ присуства у историји, суделовања у европској цивилизацији. Није познато када и где је ћирилица настала, али је вероватно да је с мањим закашњењем поникла у сенци глагољице, привлачећи на себе име првог писма ("кюрил(ов)ица") након што је - на великом словенском пространству - остала сама. Обликована је у раном средњем веку допуном грчког унцијалног писма, карактеристичног за IX-X век, из којега је преузето свих 27 знакова и - угледањем на глагољицу, уз стилску прераду - додато још петнаестак нарочитих слова потребних словенском језику. Иако наши први источни суседи радо присвајају ћирилицу, присвајају и сам старословенски језик светих Ћирила и Методија, практично и читаву књижевност на њему, а тиме, на посредан начин и све споменике на старом књижевном језику код Срба, нема доказа да је ћирилица настала старањем некога од њих, као што је за језик већ очигледно да није њихов, него народа који су асимиловали и од кога су га прихватили, само уз нека етничка обележја. Ћирилицу је, нема никаквих сметњи, могао створити и Ћирило лично, иако извори говоре о "словенском писму", што посредно, преко граматичке једнине, подразумева једно писмо.

Порекло ћириличког писма заправо и није толико важно - битнија је његова улога и место у огромном делу словенске културе, у том смислу и српске. Не зна се тачно од када је у употреби код Срба, али први познат ћирилички споменик јесте Темнићки натпис (прва половина XI века), нађен код Варварина пре више од сто година. Својом лепотом и префињеношћу овај споменик се издваја готово међу свима у камену клесаним споменицима из старословенске епохе. Први ћирилицом писан текст руком једнога Србина јесте поменик на Синајском глагољском служабнику, настао педесетак година касније (прелаз XI/XII века). Ћирилица је српском црквеном књижевношћу загосподарила вероватно у деценијама рођења и младићког доба Стефана Немање (рођен 1113). Апсолутну превагу у свим аспектима културе она ће однети у време установљења Српске архиепископије делатношћу Светога Саве и његових сарадника (1219-1234), на традицијама донетим са Свете Горе Атонске, где су се око исте идеје састали и на истој вертикали узрасли словенски монаси - културни делатници, заједно с грчким и другим монасима.

Илустрација Горан Дивац

Дакле, ћирилица је присутна међу Србима најмање хиљаду година! Она је основни инструмент фиксирања српске језичке културе. На почецима јој стоји изузетно Мирослављево јеванђеље, најстарија сачувана српска ћириличка књига (седма деценија XII века); ћирилица је у овом смислу задржала своју ексклузивност до књижевних дела зрелог Андрића и других великих писаца (формално до Новосадског књижевног договора, 1954). Међу Србима се столећима гдегде користила латиница, али само као писмо за практичне потребе, не и као средство високе културе. Још Црноризац Храбар (позни IX или рани X век) казује да су Словени пре него што ће Константин Философ - Ћирило створити посебно писмо, као пагани користили "црте и резе", а по крштењу латинско и грчко писмо, али без икаквог система. До XIX века када је латиница удешена као пандан Вуковој ћирилици за западну варијанту нашега језика на простору под јурисдикцијом Римокатоличке цркве, латиницом се писало доста спонтано, како се знало и умело, обично у ропском подражавању страних традиција, чак и у писању књижевних дела високе вредности. Она и данас треба да се задржи у практичној употреби тамо где влада међународна комуникација, упркос разликама у односу на стране латиничке варијанте прилагођене европским језицима, на првом месту у саобраћају. У свакодневној практичној примени она је штетна јер помаже девалвацији писане речи. Време је показало да се њоме, нажалост, служимо на дивљи начин као у предцивилизацијској епоси, тек што смо ми и други Словени били изашли из времена "црта и реза", онако како је то описао Црноризац Храбар. То је дегенерација и ретардирање за више од хиљаду година, којим се поништава цела наша писменост: ту нема ни свих слова, ни интерпункције, ничега култивисаног (нпр. placanje na kasi, psiholoska podrska итд. - овако се ћирилицом ни у којем случају не би писало). О њеном заузимању симболичке улоге која је намењена ћирилици у књижевним делима, приручној литератури, писаним медијима итд. има ли смисла говорити! Довољно је сетити се прогона ћирилице 1916, 1941, 1991, негде томе и не видесмо краја.

Хоћемо ли смоћи снаге да се одупремо аутоцензури - јачој сада него за целих 70 година, јер је процес доведен скоро до краја - која као недоличан психолошки обрт незрелих појединаца има потребу да се подастре пред истом ускогрудошћу оних чији су духовни преци пре 1150 година у Централној Европи убеђивали Ћирила и Методија да је то што чине грех, да нема језика и писма до оних које они признају и пропагирају? А Света - Солунска браћа усудили су се да шире духовну реч на дотад непознатом писму, новим књижевним језиком. Та је чињеница колосалних размера јер су Словени први у средњовековној Европи ван Византије (863) добили властито писмо, у кратком времену чак два, и властити књижевни језик! Други, западноевропски народи на то су чекали столећима. Није ли нас наше писмо увело из праисторије у историју, из дивљаштва у цивилизацију, подарило нам моћ да стварамо и стваралаштво утискујемо у времену? Као што лингвистика познаје "план израза" и "план садржаја", свет нашега интелекта саживео се с овим изразом, то је узајамно повратна веза, слабљењем и гушењем једнога

слабимо и гушимо обоје, деградирамо себе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)