ЗАНИМА МЕ ИСТИНА, А НЕ ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ: Слободан Владушић о роману "Омама", Црњанском и српској књижевној сцени

Бранислав Ђорђевић

01. 06. 2021. у 10:26

ИМА више разлога зашто сам изабрао Црњанског за једног од два главна јунака. Неки разлози су лични и читалац ће их наслутити из епилога романа. Неки се тичу личности Црњанског и онога што код њега волим: бескомпромисност, храброст, осећај за колективно који је оплеменио његову јединствену личност.

ЗАНИМА МЕ ИСТИНА, А НЕ ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ: Слободан Владушић о роману Омама, Црњанском и српској књижевној сцени

Слободан Владушић

Дакле, он има све оно што се данас у Србији укида милом/поткупљивањем и силом односно тужбама, за сада - каже, за "Новости", Слободан Владушић поводом романа "Омама" ("Лагуна"), чију је радњу сместио у Берлин 1928.

Његов историјски трилер заснован је на проучавању грађе о животу и делу Милоша Црњанског, али су сам заплет као и један од главних јунака и приповедач Милош Веруловић - плод маште. Владушић истиче да је покушао да у овом роману да одговор на питање ко је заправо био Милош Црњански, а исто тако, и да читаоцима исприча једну брзу и динамичну причу о атмосфери тада највећег европског мегалополиса. Ово је, по његовим речима, и роман о нама, службеницима посланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у коме је Црњански био аташе за културу, као и грађанима Берлина: и онима који живе у луксузним квартовима на западу, али и о онима који преживљавају на истоку, око Александерплаца...

* Чиме вас је овај град привукао и шта он симболише?

- Берлин из доба Вајмарске републике је данас прилично популаран. Разлог за то лежи, чини ми се, у једном политичком рачуну: постоји жеља да се вајмарски Берлин прикаже као неки либерални рај који су уништили нацисти када су дошли на власт 1933. године. То има, наравно, везе и са садашњом политичком ситуацијом у Немачкој и Европи, која се на тај начин спинује. Зато се континуитети између вајмарског и нацистичког Берлина скривају. Међутим, постоје часни људи који их не прећуткују: у "Ембахадама", Црњански недвосмислено каже да се Немачка већ 1928. године спремала за реванш. Дакле, пре Хитлера. Пекић је у роману "Како упокојити вампира" навео чињеницу да нацистички Гестапо 1938. године нису чинили људи који су у полицију ушли после доласка Хитлера на власт, већ они су ту били још за време социјалдемократске владе. На трагу ових писаца и мене су у "Омами" више занимали континуитети и Вајмарске републике и онога што је дошло после ње. Тачније занимала ме је истина, а не политичка коректност.

* Да ли вам је историјски роман пружио прилику да укажете и на проблеме, изазове и замке пред којима смо данас?

- Лоши историјски романи су пуке алегорије савремености. Такви романи читаоца остављају у уверењу да је садашње време једино време и да пре и после ове садашњости, ничега није било и да ничега неће бити. Сасвим супротно, добри историјски романи омогућавају нам да осетимо и разумемо постојање историјских процеса. Неки феномени су, наиме, боље видљиви у времену у коме се појављују будући да тада још увек не постоји орвеловски новоговор који их скрива. Покушао сам дакле, да у "Омами" осветлим појаве које су се рађале крајем двадесетих година прошлог века у једном мегалополису, а данас су достигле врхунац. При том се нисам ослањао пре свега на фикцију већ и на неке документе и чињенице које су у великој мери данас избачене из нашег видног поља или су касније преименоване како би се сакрио њихов прави смисао и прави домашај.

* Којој омами смо најподложнији?

- Постоје многе омаме у које данас верујемо. Могао бих да их набројим и то врло директно, али бих на тај начин навукао на себе приличну количину беса и мржње. То је један од разлога зашто пишем прозу: имагинација, помешана са истином, са фактима, некада човеку даје шансу да проговори о стварима о којима директно више не може ништа да каже, а да после тога не буде извиждан или чак оптужен.

* Како оцењујуте наш књижевни живот, савремену српску прозу и њене домете?

- Морам да признам да ми је Ничеова идеја да последица претходи узроку деловала апстрактно, све до недавно. А онда је један овдашњи човек награђен Европском наградом за књижевност (која се иначе додељује у свакој држави понаособ, што значи да их добије туце писаца годишње). Мало потом тај човек је на некој од друштвених мрежа објавио похвалу Аустроугарској, тврдећи да Краљевина Србија није хтела да се цивилизира па се зато борила против те монархије. Укратко: то је нетачно, необразовано, глупо, смешно, отужно, бљутаво, досадно, предвидиво, огавно, бедно, јадно, дакле: озбиљна кандидатура за неку будућу Панчићеву награду. Са друге стране, српска проза је у добром стању, посебно она која се држи Кишове реченице с краја "Пешчаника" која гласи: "Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу прогонитељима". Укратко, некада је боље нешто не добити и у нечему не учествовати.

* Колико књижевност значи савременим генерацијама? Имају ли млади стрпљења за читање књига?

- Не усуђујем се да генерализујем. Ако моје студенте узмем као пример, неки од њих прочитају све што се од њих тражи и мало више од тога, а неки долазе на испит са скриптама. Оно што знам јесте то да савремене генерације не треба потцењивати, а то значи не треба инсистирати на њиховој наводној преоптерећености. Нарација о преоптерећености у већини случајева прикрива једино жељу да се будуће генерације што више заглупе, јер ће тако бити подложније манипулацији.

Лингвистички логор

* ШТА доношење Закона о родној равноправности и недоношење Закона о службеној употреби језика и писма говоре о нашем односу према идентитетским питањима?

Говори нам да је Србија постала један велики лингвистички логор у коме ће логораши морати да шапућу, како их капои и капоице не би чули и пријавили.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)