ИГОР ЂОРЂЕВИЋ О СЕРИЈИ "БУНАР", ПИСАЊУ, ДУШИ, РОДНОЈ ШУМАДИЈИ, МОРАЛУ, ЗАДОВОЉСТВУ... Што су некад биле гусле сад је камера

МАЛО ком глумцу је пошло за руком оно што је Игору Ђорђевићу.

Игор Ђорђевић / Фото В. Данилов

У првој деценији уметничког рада, уз многобројна признања стекао је и једно посебно - статус првака Народног позоришта већ са 34 године. За театарске сладокусце био је Фигаро, Едип, Аскер Хусо, Пентеј, Кањош Мацедоновић, Ставрогин, Алберт Ајнштајн, краљ Ричард Трећи, Калигула... Шира публика заволела га је као Ђорђа Катића у "Коренима" и кроз улогу озлоглашеног усташког мајора Анте Врбана у филму "Дара из Јасеновца". Играо је и у серијама "Месо", "Државни службеник", "Кости", "Јунаци нашег доба", "Калкански кругови", "Певачица", "Адвокадо"...

Тренутно се у биоскопима приказује нови филм "Џем од кавијара", где му је партнерка супруга Зорана Бећић, а викендом, од 21.00, на Суперстар ТВ, пратимо драму "Бунар". Игор је у тој серији објединио функције сценаристе, уз Наташу Дракулић, главног глумца и редитеља, уз Машу Нешковић, и повео нас у родну Шумадију.

- Видео сам то, у ствари, као сплет околности који сам искористио. Карте су тако подељене, добио сам штихове, и било је непаметно да не одиграм ту руку. Добио сам могућност да урадим серију какву бих волео да гледам. Ако ћемо аналогију да истерамо до краја, карте је поделио продуцент Предраг Гага Антонијевић, који је имао своје разлоге да ме  охрабри да игру прихватим. Наташа Дракулић, када сам већ упао у игру, дошла је и посложила ми те карте у руци. Наравно да сам могао да кажем 'не, нисам драматург, нисам редитељ, већ глумац, са релативно пристојном репутацијом. Зашто бих себе трошио на нешто што објективно није мој посао?'. Али се бојим да такву одлуку никад не бих заборавио - истиче за "ТВ новости" Игор Ђорђевић.

У чему сте налазили инспирацију за сценарио који се дотиче разних тема, као што су морал, самоубиство, наркоманија, криминал?

- Самоубиство је тема која ми је драмски и философски врло потентна. Албер Ками је читаву своју философију наслонио на то питање. Наравно, људи који се одлучују на то не одлучују се из тог разлога. С друге стране, ја сам скрибоман. Још од студија нас је професорка Вида Огњеновић учила законима драматургије. Постоји та мантра о томе како је сценарио, односно прича, основ свега. Сви то понављају на сету, од возача до редитеља, али то најбоље знају глумци. Они тај текст користе као материјал за прављење свог дела. Желео сам да глумцу овде дам квалитетног материјала и да лик, то јест карактер, ставим у средиште серије, а не догађај. Догађаје сам крериао из ликова, а обично је у сценарију обрнуто. Смислите догађај, заплет, па онда по њему 'штелујете и угуравате' ликове. Серија "Бунар" није направљена само за разбибригу и убијање времена. Захтева мало више концентрације да је одгледате, поготово на почетку. Ако бисмо гледањем у "Бунар" могли да проникнемо у вашу душу, шта бисмо видели? - У моју душу нећете завирити у интервјују, ма колико добра и провокативна питања била. Мислим да су питања душе с оне стране човековог домашаја. Она се са бескрајно страна може процењивати, али је никада нећемо разумети, јер не разумемо бесконачно.

Игор Ђорђевић Фото: Промо

Који су ваши најдубљи мракови? На који начин пуштате светлост у живот?

- Кад кажете мракови, претпостављам да мислите на нека депресивна и кризна стања личности. Ма колико отрцано било, мој посао оперише са душом. Али, ако је само душа - фали занат. Ако је само занат - фали душа. Дакле, мере и пропорције. Тиме се сада бавим. Што се светлости тиче - породица је ту. Супруга и ћерке ми увек дижу ролетне на прозорима, после дугих ноћи. Онда ја то исто урадим за њих.

Повели сте нас у срце Шумадије из које сте црпли сокове за причу. Како је изгледало ваше детињство у Тополи и Аранђеловцу? Које емоције у вама буди тај крај?

- Детињство ми је било лепо и безбрижно. Волим и познајем те људе. Нисам се бавио тиме да ли ћу Шумадију приказати позитивно или негативно. Јер, на крају, приказујући Шумадинце, приказујем себе. Више ми је био циљ да деромантизујем српско село. Кад причам о Шумадији и Србији уопште, увек ми одјекну стихови Вељка Петровића: Ово је земља бурјана и драча, ово је земља подлих сунцокрета, ово је земља пијанки и плача и легло врапца који ниско лета. Ово је земља бурјана и драча. Ово је земља проклета, ал'моја; Мећеха моја, моја мати драга; О ја те мрзим, јер те нико ко ја Не љуби тако, моја мати драга! О, ти си земља проклета, ал' моја!

У "Бунару" играте главног јунака Радомира, којем се привиђа још један Радомир. Ко доминира у њиховој борби која се води негде на граници сна и јаве?

- На плакату испод натписа серије "Бунар" стоји реченица 'у сваком од нас постоји још један кога не познајемо'. То није савест, то је супротно од ње. Ова моја фикција је пошла од претпоставке шта би се човеку десило кад би срео и упознао тог човека у нама за кога не желимо да знамо, кога се стидимо... Али доводите ме у опасност да објашњавам шта сам хтео да кажем. То није добра позиција. Јер ако је потребно објашњење, односно ако се серија не брани и не објасни сама, одбранити је овако накнадно нећу сигурно.

Има ли спаса за Радомирову, или било чију, душу?

- Полазим од тога да је свако одговоран за своје поступке. И да слободна воља постоји. Супротне тврдње, да слободне воље нема, само ме збуњују и дезорјентишу. Али постоје докази које приносе егзистенцијалисти, али и живот сам - а то је да не мораш да урадиш ништа лоше да би ствари кренуле наопако. Али дају ти могућност да у подношењу будеш узвишен. Ако устанеш против онога чега се највише бојиш, постајеш јачи.

Шта је данас, по вашем мишљењу, морал? Да ли га уопште има?

- Морал је наједноставније - разликовање доброг од злог. Када је Ниче објавио да је Бог мртав и да смо га ми убили, ми смо узели на себе ту обавезу. И то је почетак модерног доба које живимо. Банке и корпорације су постали наши храмови. Све је дизајнирано да вам шаље поруку да то што имате није довљно. Треба још и још. У какофонији информација  које нам се гурају у главу, ко ће одлучити ко је добар, а ко лош. Општа збуњеност, себичност и журба је дијагноза савременог друштва. Бржи аутомобили, бржи возови, бржи телефони, бржи интернет, не бисмо ли уграбили што пре и више док смо овде. После нас, децо, сналазите се. Ми и онако нећемо више бити ту.

Понуђена вам је улога Вука Бранковића у новој верзији "Боја на Косову"?

- То је одлично скројен и брижљиво написан сценарио Гаге Антонијевића, и велика ми је част да сам део те филмске приче. Амбиције су велике, јер је таква и тема. Косовски мит је један од стубова на коме стоји наш идентитет као народа. Што је некада била народна поезија, сада је филм. Што су биле гусле сад је камера. Технологија се променила, али мит је остао исти. На нама је шта ћемо с њим. Знам само да  без њега не бисмо знали ко смо. Без њега тек не бисмо знали ни где ћемо. Ми често кажемо за себе да смо једини народ који слави пораз. Колико је то нетачно толико је и штетно. То може да изјави само неко ко о историји других народа ништа не зна.

Игор Ђорђевић / Фото И. Цанић

Незадовољство самим собом чини основни елемент сваког правог талента, каже Чехов. Да ли сте ви сада задовољан човек?

- Врло релативна ствар. Ако се поредим са самим собом из прошлости, а каже Фројд да је тако најздравије, нисам незадовољан. Али знате и сами да у животу не постоји тренутак где кажете - стигао сам, то је то. Не функциунише тако реалност. Са новим циљем иде нови сет изазова. Али био бих незахвалан кад бих се жалио.

Ваша супруга Зорана Бећић Ђорђевић такође је глумица. Како се допуњујете? Ко је бољи саветник или критичар?

- Довољно смо заједно, сазревали смо и формирали се као личности заједно, да сад не бисмо били компатибилни и не бисмо се допуњавали. О ономе што радим, њено мишљење и суд ме прво занима. Много ми је помогла у писању сценарија за "Бунар" и организовању времена.

Изјавили сте једном да бисте се са својом млађом кћерком заменили на један дан. Да ли то значи да вам је жеља да у живот вратите детињство, игру, машту, безбрижност?

- Који то човек у мојим годинама то не пожели на секунд, гледајући дете како пред вама одраста. Дечија предност је што већину доживљаја виде по први пут, и тако виде ствари какве јесу. Све је мало чудо. И снег. И опадање лишћа. И високи човек. И ауто. Ми то подразумевамо јер смо, као одрасли, заборавили да то што све то постоји јесте право чудо. Зато слободно време волим да проводим са породицом.

ПОЗОРИШТУ  ДУГУЈЕМ СВЕ

ЗАНИМЉИВО је да сте од студија имали жељу да играте Ричарда Трећег, за ког обично кажу да је животна улога. Мислите ли да је Радомир Павловић једна од ваших животних рола на телевизији?

- Не мислим никада тако крупно и животно, из практичних разлога. Кад год је нешто животно и велико, онда се препаднем. Поен по поен, како би тенисери рекли. Позоришту дугујем све.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације