КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Маргиналци у средишту

Пише Слађана Илић

22. 05. 2025. у 06:30

ЗБИРКА прича Небојше Јеврића "Мртви дим" (СКЗ, Београд 2024), једна од најбољих, објављених прошле године, могла би се мотивски сврстати у већ постојећи низ којем, између осталих, припадају и "Приче из трапа" Мирослава Јосића Вишњића, "Роман о Цибулки" Михајла Пантића, као и роман Владана Матијевића "Пакрац". У средишту наведених дела су маргиналци.

Колико год се, на први поглед, чинило да је реч о онима који живе неке паралелне животе, поред нас, и да између њихових судбина и егзистенције већине обичних људи не постоји тачка пресека, на други поглед, након читања, под јаким утиском о дубини бића Јеврићевих јунака и ситуацијама и времену у којима су затечени, схватићемо да то није тачно и да су њихови светови заправо преплетени са стварношћу свих других.

У прилог томе сведочи доминантна атмосфера узаврелог велеграда, али и оних наших места у којима је данас врење такође интензивно. Уколико се подсетимо ликова из Јосићевих "Прича из трапа" или пак Пантићевог Цибулке, видећемо да неке од њих, упркос свему, одликује и извесна ведрина, или је пак такав тон приповедача. Уколико се подсетимо јунака Матијевићевог "Пакраца", концентрисаних код београдске Ђерам пијаце, лако ћемо уочити одсуство било какве ведрине, као и то како их сада можемо срести било где и како се скупљају и на другим местима, где се то не би очекивало. Ако размотримо позиције Јеврићевих јунака, уочићемо то исто и на основу тога почећемо да закључујемо о томе како се стварност прелива у књижевност, а књижевност у стварност, и како је тај неоверизам у књигама сугестиван и заводљив, иако је посве таман, на тренутке и језив, а у Јеврићевој збирци каткад и лирски, јер већ поменута дубина неких његових јунака, њихова висока осетљивост, захтева такав тон.

Разумећемо да ни не може бити другачије с обзиром на то да у појединим јунацима, ратницима из деведесетих година 20. века на просторима бивше Југославије, константно пулсира та, "бивша" стварност, ако је стварно "бивша", и неретко управља њиховим поступцима.

Из приложеног закључујемо како је у средишту "Мртвог дима" и мотив рата. Лако је уочљиво како се у причама готово рефренски понављају благо модификовани искази о њему - о томе како га јунаци поново ишчекују, наслућују, суочавају се с неминовношћу његовог скорог почетка или са чињеницом да нови ратови почињу стално у различитим деловима света и да заправо никада неће престати, само ће се њихова манифестност, у складу с техничким и научним "достигнућима" мењати. Ипак, човеков страх од рата, који је, парадоксално, баш људски производ, увек остаје исти, као и његове последице.

Читајући ову изузетну збирку кратких прича у којој је, свиђало се то нама или не, концентрисана човекова суштина, апсурди и парадокси који говоре о извесној аутодеструкцији, закључујемо како рат "има капацитет", да се послужимо изразом јунака приповедача из Матијевићевог "Пакраца", али има га и литература.