КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Хроника једне земље

Слађана Илић

19. 03. 2025. у 08:00

У РОМАНУ Нађе Тешић "Родна груда" ("Прометеј" 2024; превела Гордана Залад, поговор и редакција превода Славица Гароња), који је изворно објављен 1998. године на енглеском језику, у Америци, као и у њеним другим код нас преведеним романима - "Умрети у Чикагу" ("Службени гласник" 2012), "Бунтовница у сенци" ("Прометеј" 2022) - централни мотив јесте потрага за личним и националним идентитетом, као и покушај његовог уцеловљења.

Ипак, у том роману, за разлику од "Бунтовнице у сенци", јунакиња приповедач Ана (која је списатељкин алтер его), долази до коначне, потресне истине - повратак на родну груду и у отаџбински идентитет и језик су немогући. То знање долази с њеним животним искуством, а потврђује се с последњом посетом Дубровнику, родном Ужицу и Београду, 1991. године, уочи самог почетка ратова.

Читајући у целини прозни опус Нађе Тешић разумевамо да је проблем јунакињиног "плутајућег идентитета" увек скопчан са сложеним друштвенополитичким околностима, а да доживљај родне груде зависи од њене животне доби и перспективе. И док је "Бунтовница у сенци", чије је приповедано време период педесетих година 20. века, својеврстан роман о одрастању, ретроспективно исприповедан из позиције бивше девојчице Ане - у којем до детаља упознајемо њене породичне околности, потом и политичке (отац је краљев официр који се налази у Америци и по ослобођењу не жели да се врати у домовину), као и друштвене прилике (доба изразитог сиромаштва и преживљавање, између осталог, захваљујући пакетима УНРЕ) - "Родна груда", чије је приповедано време почетак деведесетих година 20. века, својеврсна је хроника једне земље чије се распадање показује као неминовност, а чија је идеализација условљена Аниним трајним одсуством из ње.

"Родна груда" истовремено је и лична јунакињина историја која почиње од чињенице да пресељење у Америку није био њен избор, а да би се повратак на родну груду десио да је стварно могућ. Њена лична историја заснива се на успоменама из отаџбине, на константној жељи да се на сваки начин оживе тренуци детињства и младости који - гледано са Запада, са знатним временским одмаком, или пак из визуре последње посете вољеној и жуђеној земљи - изгледају најлепше могуће.

Но, оно на чему се заснива читава филозофија овог романа јесте да је јунакињино коначно суочавање с немогућношћу повратка у примарни идентитет и на родну груду, појачано увидом да се она, иако приватно и професионално веома успешна, никада није укоренила у новој домовини, односно свешћу да у њој заправо никада није била срећна. Ту драму појачава и чињеница да она не прихвата докраја вредности своје нове домовине, да јој се много тога свиђа у оној старој о којој, као креативно биће, не може да пише на матерњем језику.

Све ово сведочи о значају превода романа Нађе Тешић на наш језик, јер они тек у оквиру српске културе и књижевности, у којој ова списатељица несумњиво заслужује одговарајуће место, постају потпуно функционални, док у култури у којој су првобитно објављени тешко да могу имати одговарајућу рецепцију.