КЊИЖЕВНА КРИТИКА: На ивици опстанка

ДОК читамо роман "Риба звана гаовица" (СКЗ) српског песника Ђорђа Сладоја, намеће нам се неколико питања. Једно од њих јесте зашто је песник класик одлучио да нам се обрати у прози, а друго је - откуда тако необичан назив романа?

Фото: Приватна архива

Одговора на оба питања свакао је више. У последње време уочавамо тенденцију да се наши реномирани песници огледају управо у писању романа. У томе често бележе значајне успехе. Поред тога, није необично да каријере књижевника започињу поезијом, а настављају се прозом.

Но, овде није случај ни о каквим почецима нити о настојању да се пронађе и утврди један уметнички израз. Разлог би, рецимо, могао бити уверење песника да актуелна прозна продукција нема одговарајућу уметничку вредност. Могао би бити и тај што стварност, која је у сваком погледу епска, премда не и јуначка, тражи управо такав израз - пошто се њене одлике могу најадекватније на тај начин исказати.

Наравно, постоји могућност да уопште нисмо у праву и да свако од песника који су сада и прозаисти има своје специфичне разлоге и потребе.

Сада о наслову. Пошто смо на почетку романа стекли потребна знања о гатачкој гаовици, "ендемској врсти слатководне рибе која насељава крашка поља источне Херцеговине, а која је изнимно постала ријетка у овим крајевима, [...] и која преферира чисте крашке потоке са слабом струјом и стајаћом водом", отвара нам се читав низ асоцијација.

С обзиром на то да је реч о реткој и угроженој врсти, аутор је изабрао баш ту рибу како би пробудио нашу еколошку свест. Овај одговор био би унеколико на трагу једног од приповедачких поступака у овом роману у којем од стилских средстава доминира иронија.

Фото промо

Други би био да припадница угрожене врсте крећући се лако, сасвим природно приповедним током, указује на угроженост света, човека, књижевности, језика, идентитета... Трећи би био да све то чини крећући се врло динамично јер одлике онога о чему се приповеда, кроз шта се она креће, контраст су у односу на чисте крашке потоке које гаовици пријају и у којима она може бити мирна.

Осим што је одличан индикатор за чистоту воде, гаовица је у роману, како се уверавамо, индикатор различитих врста "загађености" - од политике до културе. Тај распон обухвата готово целокупну српску историју, али и њену ревизију, као и пошаст идеологија које су, како сведочимо, изузетно виталне и у култури.

Овај роман прате разноврсни приповедачки поступци и регистри - од хуморног, иронијског до трагичког који происходи, осим из историјских чињеница, и из чињеница приватног живота аутора. Јер, ова књига је истовремено и аутобиографија у којој је забележено и искуство немоћи, избеглиштва, горчине, усамљености и, коначно, дехуманизације изазване пандемијом.

Све - од поезије, прозе и других врста докумената до чињеница прошлости и савременог тренутка који бележи дезоријентисаност народа који је на самој ивици духовног и физичког опстанка, али и свеукупног човечанства који је на истој таквој ивици - дало би се резимирати речима ауторове мајке која је, по сили природе и мајчинске улоге свему наредна: "Све ти је то, мој синко, магла на Вележи. И живот и књига. И земља и све што земљом гмиже...

А и то је нешто - сиротом чељадету".

Препоручујемо

Додатак Култура

0 3

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Свет којег више нема

04. 10. 2023. у 08:00

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Песма о стварању

27. 09. 2023. у 08:00

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Ризнице знања

19. 09. 2023. у 12:45

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Дубоко у свету

29. 08. 2023. у 13:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације