НА ОБЛАКУ УМЕТНИЧКЕ МАГИЈЕ: Жељка Башић Савић о изложби фотографија и огрлица

БЕОГРАД је мој изабрани град, коме се редовно враћам, ево већ три деценије откако сам отишла, каже Жељка Башић Савић, чија изложба "Зрак сунца у мојој мрежи" у галерији "Сингидунум" недељама већ привлачи посетиоце.

Фото: Приватна архива

Изабрала је Београд још када је из Далмације дошла да студира глуму на ФДУ. Овде је на сцени Народног, али и других позоришта остварила улоге по којима је многи још памте. Али, и упознала супруга, оперског певача Вукашина Савића, са којим већ деценијама живи у Келну, где је радила као новинар (уређивала је "Културни магазин" на радију Дојче веле) и где су одрасле њихове две ћерке.

- Одмалена покорно ходам у потрази за чистом и мени важном лепотом, па то радим фотографишући, правећи накит, дизајнирајући одећу, везући неку хаљину, данима сликајући сушеним цвећем на кексићима, када ми се родила унука - прича, за "Новости", уметница, чији накит изложен у "Сингидунуму" подсећа на скулптуре, а фотографије на апстрактне слике. - Или пак ловећи своју шаку са великим тиркизним прстеном у плићаку у мојој ували. Сатима сам летос фоткала, испекла леђа на јаком сунцу, али добила фамозне апстрактне фотографије.

Фото: Приватна архива

На питање колико ова поставка потврђује тезу да су се границе између примењене и тзв. чисте уметности избрисале, каже:

- Уметност долази из емоције, а мени је емоција увек била светло за којим сам и нехотице трчала. Изложила сам овде накит, уметничке фотографије и условно речено поетске описе изложених радова. За фотографију се каже да је осма уметност и често се дефинише као сликарство. За поезију се каже да је слика која говори, а за слику да је песма која ћути. Јесам покушала да мој доживљај, сећања и емоције везане за море насликам, опишем, обликујем. Па ако је чиста уметност моћ да се неки тренутак учини вредним сећања, онда то јесте чиста уметност. Али заиста мислим да је дефинисање граница уметности узалудна работа. Ако се уметничко дело процењује на основу емоција које подстакне или утицајем који оставља на гледаоца, онда сам ја срећна због суза у очима гледалаца после моје представе, прича које ми причају посетиоци ове актуелне изложбе, реченица које апсолутно тачно читају моју емоцију или сећања које ми је било инспирација за огрлицу.

Светлост и море, који су били непосредна инспирација радова, потребни су јој, каже, да би дисала, мислила и постојала:

- Али море је и живот сам, свака бура на мору је борба велика. Сваки залазак сунца који успем да доживим издвојена у осами поред мора пружа ми могућност да попијем целу једну пучину, да је претворим у своју оазу мира, спокоја и радости и креативности, из које црпим енергију дуго после тог заласка. На овој изложби сам у саме огрлице, а поготово фотографије и речи, нанизала сећања на мајку, на детињство, на себе некадашњу, коју сам успела да изгубим. Много прича, много рефлексија и емоција испричано је на овој изложби и моја радост је огромна што људи то препознају и још ми заузврат дарују своје приче.

Фото: Приватна архива

- Ја и поред свог бивања у свету уметности врло често након неке сјајне позоришне представе волим да останем на нивоу оног ударца у стомак који ми је неко задао својом глумачком креацијом. Не трудим се да формулишем његове глумачке механизме којима је успео одређене емоције да пренесе преко рампе. Сасвим ми је довољно да мирујем и уживам не неком облаку на који ме је магија тог уметника уздигла. Често и кад читам неки сјајан роман, фокусирам се на осећаје, сећања или размишљања које написано буди у мени. Или подстиче неки нови тренутак мог стварања. Дакле, простор снова, несвесног, интуиције, дефиниција је свега онога што радим.

Око "наготовс"

Пре студија глуме, саговорницу је, на одсек фотографије Школе примењене уметности, како прича, одвело добро око:

"Сингидунум" из бољег времена

Галерија "Сингидунум" је једна константа врло значајна и за оно време када је Београд био центар света - тврди саговорница. - Када се оснивао Фест, Бемус, Битеф, када је Коларац био место сусрета свих студената уметничких академија, када се јављала нова осећајност, нови талас. Трудим се заиста да не звучим као проклета баба која хвали време своје младости, али јесте тачно да је моја генерација живела у сјајно време, када нам се чинило да сваким удахом можемо да освојимо свет. И да је довољно само да дишемо пуним плућима. А "Сингидунум" је део те традиције, тих вредности, и ваљда је, осим Коларца, једно од ретких места које није претворено у неку модерну конзументску варијанту.

БОНУС ВИДЕО:  У КОЛУ СЕ БРИШУ СВЕ ГРАНИЦЕ: Ансамбл народних игара и песама – чувар српске традиције

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Изразити дар и језичко умеће

24. 01. 2023. у 09:10

Додатак Култура

0 1

ИДЕОЛОШКА ОПСАДА: Роман Владимира Кецмановића "Кад ђаволи полете"

24. 01. 2023. у 08:24

Познати

0 0

ЦЕЦИНА ПОРУКА УСРЕД ЕМИСИЈЕ: Кад је водитељка прочитала, Мока је поцрвенео од стида

23. 01. 2023. у 13:27

Познати

0 0

СПОЈИЛА ИХ ЉУБАВ ПРЕМА МОЛИТВИ Даница открила како изгледа живот попадије: "Деца и породица нису препрека"

23. 01. 2023. у 12:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације