ИЗ ОВЕ СМРТИ НИКО НАС НЕ ПРОБУДИ: "Новости" у Малом Орашју и Дубони, седам дана после језивог масакра Уроша Блажића

ЧИНИ вам се да смо живи, а нисмо. Посрћемо и сударамо се на путу од гробова до домова. Дозивамо нашу убијену децу. И ми смо с њима убијени.

У Малом Орашју изгледа као да овде нико не живи, Фото Н. Скендерија

Снежана Милутиновић, бака Александра Миловановића, смедеревско село Мало Орашје, застаје између два откоса. Стеже црну мараму, па се наслања на косу. Дрхте руке. И, трава жива, и она покошена, дрхти.

- Да је жив, он би мени ову траву покосио - каже нам.

Поглед сеже у неке даљине. Бака још не верује, чека унука.

- Не верујем и не мирим се - говори.

- Радовали смо се његовом пунолетству. Припремали се да га на лето прославимо. У весељу, као што је ред. Ал, дође ђаво децо моја драга и уби га. И уби и нас. Обележили смо седмицу од дана када је срце наше испустило душу. Није то што је "седмица", ми сваког дана идемо на гробље. Сваки, боговетни дан, идемо. Мислимо да га придигнемо, а не можемо. Да се помиримо, не можемо. Да опростимо? Ко да опрости? Ко може, нека прашта...

Помен, рођаци доносе цвеће и свеће за убијене у масовном злочину, Фото Н. Скендерија

Мало Орашје, туга као космичко огледало. Овде је Урош Блажић (20) из Доње Дубоне, у ноћи између среде и четвртка, убио петоро младих људи. Неки, готово деца. У црно завио породице Митровић, Стевановић, Милић и Миловановићима убио Лазара и Александра.

- Мој унук је био пред завршетком средње школе, учио за кувара - као за себе говори бака Снежана.

- Волео је школу. Свој занат. Маштао да настави вишу. Децо моја, ово је страшно. Сваким даном, страшније.

Одавде где разговарамо са несрећом огрнутом женом, до продавнице у центру Орашја, само је који минут.

- Ево Милане! Не прилазите, немојте...

- Допире глас.

Фото Н. Скендерија/приватна архива

Милана је мајка тешко повређене девојчице и све мисли ове породице су нада да ће се њихова цурица опоравити. Ко год нема неку лепу вест, треба да ћути.

Очај на лицима људи. И, гнев. Презиру питања која их не охрабрују. И не теше. А утехе нема.

Ово и, суседно, младеновачко село Дубона у коме је Урош Блажић убио још троје, после започетог злочина у Орашју, потпуно су замрли. Живот заустављен. Само непресушне сузе теку. Пусти воћњаци. Пусти виногради. Њиве са одавно убокореном пшеницом, чекају.

Дрхте младице воћа од додира руке.

Фото Н. Скендерија

У ово време претходних година, деценија, можда и вековима, сејало се и смејало. У воћњацима и баштама овог шумадијског краја, све је врило. И берба јагода, по чему су познати, окупљала је на десетине берача, само у једној њиви.

- Сад нико не излази. Све, као да је умрло. Само живи ова наша несрећа - кажу у Дубони.

Несрећа је готово опипљива на улазу у село. Јауци несрећних родитеља Зорице и Саше Панић, којима је убијено обоје деце, Милан и Кристина, ударају у само небо. Окупили су родбину и изашли на гробље. Два бела крста израњају из непрегледних "белих" башта окружени људском црнином. Гробови су, поред пута, на узвишици, као светионици.

Фото Н. Скендерија

Овде је сахрањен млади Далибор Тодоровић, једини син Данијеле и Милосава.

Никада се ови људи ни ово село неће опоравити после оваквог злочина. Ни у овом селу, ни у Орашју, ништа више неће бити исто.

Кућа убице под стражом

У ДОЊОЈ Дубони испред куће убице у којој је повремено живео са оцем, мајком, баком, дедом, старијим братом и његовом породицом, смењују се страже полиције. Повремено, само се појави старина, кратко се задржи под тремом и замакне иза врата. У кући је и мајка Уроша Блажића, Биљана. Кажу да је у шоку од прве вести о злочину сина.

Чувају их, а докле ће?

НЕКА их чувају, а докле ће... Не могу читав век да их чувају. Преносимо делић језиве поруке, целу не можемо да пренесемо, јер је наставак још језивији.

У Дубони и Малом Орашју мисле да би најбоље било да се, негде, а подаље од њих нађе место за Блажиће, да "народ не би узимао правду у руке".

- Већ је било проблема, али их је полиција спречила - слушамо причу у Дубони.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације