КАД СЕ ДУША ПОМРАЧИ, ЗЛОЧИНИ СУ ЈОШ ЦРЊИ: После убиства у Горњој Трепчи многи се питају колико "темпираних бомби" слободно шета

ПОСЛЕ трагедије у Горњој Трепчи, код Чачка, када је Момчило Степић (57), који је дуже време лечен у психијатријској установи у Ковину, 24. априла у породичној кући, секиром убио рођеног брата Милована (59), одрубивши му главу, поново се чуло питање колико су људи, са проблемима сличним Степићевим, опасни по околину и због чега нису смештени под надзор и на лечење у одговарајуће установе.

Фото: Shutterstock/Илустрација

Момчило је био на лечењу до јула прошле године, када је отпуштен из клинике. Вратио се кући и о њему је бринуо брат, али и Центар за социјални рад у Чачку, који је покушавао да га смести у неку од установа социјалне заштите. Испоставило се, међутим, да ни у једној од шест установа са којима је контактирано, није било места. Тако је Момчило "поверен" самом себи и брату. Имао је одређену терапију, али нико не зна да ли ју је редовно пио, па се сумња да је то један од разлога његовог насилног понашања и коначно, и убиства које је учинио.

Нажалост, овај овакав случај није и једини у Србији.

Језив злочин, који је потресао Србију, десио се 5. октобра прошле године у Вршцу, када је Марко Будимировић (35), најпре у кофи с водом удавио ћерку Петру, стару две године, а онда се обесио. Пре тога је супрузи, коју је годинама малтретирао и тукао, оставио поруку - "Убићу дете, па себе". Он је, како је утврђено, био лечени психијатријски болесник, што је породица крила од околине. Због ранијег насиља у породици, добио је условну казну од три године, а суд му је изрекао и меру обавезног психијатријског лечења, уз одговарајуће лекове, које очито, није редовно узимао.

Један од најсвирепијих злочина догодио се 27. јула 2007. када је Никола Радосављевић из Јабуковца код Неготина, убио деветоро комшија и ранио двоје. Утврђено је да се радило о психијатријском болеснику, који је кратко време провео на лечењу, али га је онда преузела породица уз обећање да ће бринути о њему. Кад је ухапшен, поново је вештачен и утврђено је да пати од трајне душевне болести - акутне параноидне психозе са сталним умишљајем да неко жели да му науди.

Данијел Јакупек је исте године у Новим Бановцима убио и измасакрирао петогодишњег Луку Опачића и његовог ујака Василија Трбовића, а њихова тела потом, бацио у Дунав. Вештаци су утврдили да је уживање које је Јакупек, како је сам изјавио, осећао док је масакрирао тела у кади душевна болест - шизофренија симплекс. И он се налази на лечењу.

У мају 2020. Милош И. (22), лечени психијатријски болесник је у Лесковцу, секиром убио оца Предрага, сестру Ану, маћеху Ану Р, која је била трудна, као и њену малолетну ћерку Аниту. Милош Ћ. (35), дуго лечен од шизофреније, по отпусту из болнице, усмртио је у Малом Мокром Лугу, у породичној кући, мајку Раду, а нанео тешке повреде оцу Јовану...

Нажалост, овакви примери су бројни, а стручњаци су, кад је реч о злочинима које психијатријски болесници почине над ближњима или пак на људима из околине - подељени.

Тако, има оних који тврде да, глобално гледајући, такви болесници почине "најмање" злочина у односу на другу популацију и да их треба хоспитализовати, лечити и бринути редовно о њима, али не и доживотно држати у психијатријским установама.

Они други, сматрају да је поменута категорија људи "темпирана бомба" која увек може да експлодира и да доживотно треба да остану - затворени и на лечењу. Најопаснији су, наводно, психопате и особе са поремећајем личности, јер их је најтеже препознати, док прво место заузимају шизофреничари, који најчешће чине убиства, али исто тако бивају често и жртве.

Криминолози, психолози, психијатри и други стручњаци радили су проучавања о томе колико су пасихијатријски болесници опасни и утврдили да такви људи пре него што "експлодирају" увек пошаљу "знаке упозорења". Проблем је, међутим, што породица и околина обично то не препознаје или - не реагује. Тачније, о многима (не) брину најближи и они буду препуштени сами себи и тиме, некад, опасност за околину. А кад им се душа помрачи, злочини су најчешће и најцрњи.

КАМЕНОМ УСМРТИО ОЦА

ЈОШ се препричава и злочин почињен неколико година после Другог светског рата. Наиме, М. Н. из околине Смедерева, син познатог трговца, лечио се тада због психичких проблема. Породица је крила истину од других, а отац је, како би угодио свом јединцу, одлучио да га за Ускрс изведе из болнице. Али, симптоми болести су за празник кулминирали. Отац је ставио сина у фијакер и кренуо пут Ковина. Нажалост, тамо није било места, па је после примљене инјекције, послат кући. У путу су се, међутим, отац и син "покачили" и М. Н. је сишао из фијакера, узео камен који је нашао на путу и њиме изубијао оца по глави, а онда га задавио.

ТРОЈЕ ШЕТА УЛИЦОМ

ИСТРАЖИВАЊЕМ које је рађено пре епидемије короне, дошло се до незваничног податка да у Србији, сваке године, више од 400.000 људи затражи помоћ због психичких проблема. У психијатријским установама буде хоспитализовано више од 30.000 пацијената, што је, како стручњаци сматрају, углавном довољно. Око 10 одсто пацијената, који леже у установама, задржава се присилно, односно одлуком суда, јер је процењено да би могли да буду опасност за себе или околину. Нажалост, како незванично сазнајемо, због тешке економске ситуације, ковида који је "беснео" и других проблема, сумња се да је број психијатријских болесника сада већи, па постоје чак и тврдње да "док је један у болници, троје их шета улицом".

КЛИНИЧКА СЛИКА ОСЦИЛИРА

ПСИХИЈАТРИЈСКИ болесници се помињу кад дође до неког инцидента или конфликтних ситуација, а најчешће када је у питању убиство или самоубиство - објашњава за др Љиљана Симић, специјалиста психијатрије из клинике "Др Лаза лазаревић". - Они, углавном, имају клиничку слику која зна да осцилира.

По речима докторке, сваки човек, па и онај са менталним поремећајима, има могућност да се налази у фази опоравка, односно "ремисије", или у фази погоршања:

- Када се налази у фази погоршања, долази на преглед, где психијатар мора да напише специјалистички извештај и опише до детаља стање пацијента. Уколико је клиничка слика озбиљна, задржава се на лечењу. У већим клиникама, попут "Др Лазе Лазаревића", као и Вршца или Ковина, постоје ургентна одељења која раде непрекидно и увек примају пацијенте. Дакле, објашњење да у неким установама нема места није медицински оправдано, јер обавезује лекара да таквог пацијента прими на лечење.

На крају, др Симић наглашава да не постоји могућност да се психијатријски болесник који је у погоршаном стању врати из установе, јер ако нису у мањим местима у могућности да их приме, они се шаљу у веће центре:

- Општи тренд у психијатрији је да се пацијенти само нужно хоспитализују, јер није решење да се дуже време држе затворени у клиникама, већ се подстиче лечење у оквиру заједнице. И. К.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације