ДА ЛИ ЈЕ ОДГОВОРНО РУДАРСТВО МОГУЋЕ? Литијум за батерије електричних возила, до 2050. биће 57 пута траженији

КРИТИЧНЕ минералне сировине Сједињене Америчке Државе и Европска унија сматрају кључним за економску и нацио- налну безбедност. И наша земља је богата овим минералима, чија се вредност мери стотинама милијарди евра.

Foto: Shoutterstock

Европска комисија је у марту, приликом представљања Закона о критичним сировинама, истакла да је обезбеђивање ланаца снабдевања критичним и стратешки важним минералима круцијални елемент било какве ефикасне зелене транзиције.

Међу њима је и литијум за који ЕК истиче да ће, као кључни елемент за батерије електричних возила и уређаја, бити 11 пута траженији до 2030. године, а 57 пута до 2050. Слична су предвиђања и Светске банке која сматра да ће до 2050. године бити потребно 500 одсто више минерала, као што су графит, литијум и кобалт, јер се у супротном не могу изградити зелене технологије, попут ветротурбина, соларне и геотермалне енергије и складиштења енергије.

ЕУ се припрема да повећа обим прераде и рударења критичним сировинам у оквиру својих граница, са циљем да се ослободи зависности од Кине. Србија је богата литијумом, односно јединственим минералом јадаритом, који садржи литијум и бор, и потенцијално је најзначајнији снабдевач овом сировином. Међутим, рударство је сада у нашој земљи стављено на стуб срама.

Експлоатацију литијума у Србији планирала је британскоаустралијска компанија "Рио Тинто", али је због протеста мештана и дела јавности Влада Србије одлучила да се повуче просторни план за реализацију пројекта, чиме је он стопиран. Нико на свету се не одриче својих ресурса, али се поставља питање да ли рударство и заштита животне средине могу да иду заједно. Ова делатност постоји вековима, али се начин на који се спроводи променио, сада су у фокусу заштита животне средине, безбедност и друштвена одговорност.

Foto: Shoutterstock

Професор Рударско-геолошког факултета Чедомир Бељић, у разговору за "Новости", објашњава да је рударство постало одрживије, а да се заштита и радне и животне средине намеће као императив.

- Савремене рударске технике и технологије и те како воде рачуна, пре свега, о заштити људи у самом руднику - наводи Бељић.

- То значи заштита радне средине, уводе се процеси који подразумевају даљинска управљања, у опасне делове лежишта се не залази, већ иду машине којима се управља из командних соба. Инсистира се на томе да се смање ризици, да се рад хуманизује у мери у којој је то могуће, с обзиром на чињеницу да су услови рада у рударству екстремни. Самим тим, заштита не само радне, већ и животне средине се намеће као императив.

Он указује да било који облик материјалне делатности човека утиче на животну средину, па тако и рударство, али да треба тежити да се ти опречни циљеви усагласе, с једне стране заштита животне средине, а с друге развој, односно економска активност, од које примамо плате.

Према његовим речима, Србија, као и друге земље, има законску регулативу и институционална решења која воде рачуна о заштити животне средине и у оквиру којих рударство функционише. Компаније, како наглашава, не могу да раде ако им то држава не дозволи. Професор Бељић, као експерт за подземну експлоатацију, указује да је, генерално, њен утицај мањи на животну средину.

Foto: Shoutterstock

- Заштита животне средине, када је у питању подземна експлоатација може да буде знатно већа него код површинске - објашњава наш саговорник.

- Међутим, и код површинске постоји обавеза компанија да се на простору који је откопан, дерогиран, изврши техничка и биолошка рекултивација и да се приведе намени. Имајући у виду да је у Србији потенцијални подземни рудник изазвао много полемика, за јавност је важно да зна да ли је могућ суживот активности мештана и подземног рудника. Професор Бељић истиче да је могућ и да то потвђују бројни примери по целом свету.

- Има таквих примера и код нас, то је Тимочки магматски комплекс, Бор, то су рудници олова и цинка који функционишу - каже наш саговорник.

- Подземни рудници углавном не утичу толико на животну средину, и са тог становишта су препоручљиви. Он као пример изражене симбиозе локалног становништва и рудника наводи рудник Кируна у Шведској у коме је недавно боравио. Овај шведски град је основан због рудника који је грађанима омогућио добар живот. Али, са ширењем копова, становништво се селило, јер им је било важно да опстану њихови послови и град. Према Бељићевим речима, људи у Кируну функционишу без икаквих проблема зато што се тачно зна како рудник напредује, који ће делови бити захваћени, где ће грађани бити пресељени.

- Знају се правила, јасно је дефинисано шта је чија обавеза - истиче Бељић.

- То је кључ који отвара врата суживота рудника и локалаца. Говорећи о разлозима за лош однос јавности у Србији према рударству, Бељић оцењује да вероватно датира из периода деведесетих, када је третирано првенствено као социјална категорија, а заштита животне средине није била на нивоу на коме је требало да буде.

- Данас су другачији услови. Компније морају да раде према законима које је држава прописа- ла - истиче Бељић.

- А, држава обавља надзор и контролу. У области заштите животне средине Србија ради по европским стандардима. Ја не знам како је нарушено поверење у рударство. До пре пар година су, пројекти који су сада про- скрибовани, били третирани као од националног значаја. Преко ноћи се променио однос према рударству. Треба јасно показати пројекат, јасно изнети шта ће се радити, колико, када, динамику, шта је обавеза компаније, шта је обавеза локал- ног становништва, шта је обавеза локалне управе, шта државе. Висок ниво дефинисања акција и активности који ће се обављати на одређеном простору и поштовање законске регулативе. То је једини начин да се нађе заједнички језик,односно заједнички интерес.

M-23-50-4108

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације