ОД СРЕМСКОГ ФРОНТА ДО ГОЛОГ ОТОКА: Необично драматичан живот Светозара Павловића из братуначког села Оправдићи, описан у његовим мемоарима

СВЕТОЗАР Павловић, из братуначког села Оправдићи, један је од оних обичних људи, које срећемо свакодневно, којима пожелимо "Добар дан" или "Добро вече" и продужимо даље. Не слутимо да је његов живот био другачији од осталих, да је био пун драматичних догађаја.

Светозар Павловић (десно) са супругом Видом и сином Радомиром / Фото Приватна архива

Ово је написао магистар Драгиша Милосављевић у предговору мемоара Светозара Павловића, које је објавио његов син Радомир, на основу очевих казивања у родном селу, пред смрт прошле године у Бајиној Башти где је провео део живота.

Светозар се родио 1919. године - у тешко време између два светска рата. Тада се живело у задругама, а у породици његовог оца Јована, брата Павла и стрица Јосипа укупно је било 20 чланова.

- Док сам ишао у школу у Кравицу, радио сам код куће оно што сам могао. Када сам се "опасао" снагом већ са 16 година отац ме је послао у мајсторију. То се у нашем крају звао рад код домаћина ван нашег села на грађевини. Тако сам у селу Зелиње упознао и прву супругу Цвијету. Проводаџија је био Неђо Гајић, мој врсник из села и надалеко познати мајстор, говорио је све најбоље о мени, из које сам фамилије, па је Цвијета пристала да се уда и убрзо је била свадба - прича Светозар.

ТЕКЛИ су безбрижни дани у вишечланој породици, која је била сложна и на окупу све до почетка Другог светског рата.

- У нашем селу почетком рата било је партизана и четника, а формирањем НДХ, појавили су се и усташе. У априлу 1942. године у нашој школи у Кравици боравио је штаб Прве пролетерске бригаде. Код нашег учитеља Петра Божића ноћили су Коча Поповић, Родољуб Чолаковић и Чедомир Миндеровић. Формиран је месни партизански одбор. Упоредо су надирале и усташе Јуре Францетића. Када су партизани отишли пут Дрињаче, усташе су попалиле сва села око Кравице. Народ који је остао жив отишао је у бежанију преко Дрине, највише у Мачву, па тако и моја породица - казује Светозар.

 

Светозар Павловић

НАЈВЕЋИ број мештана Кравице и околних села боравио је у избеглиштву у селу Петковица. Средином 1943. народ је почео да се враћа, јер се прочуло да нема усташа, а било је време да се сеје кукуруз и кромпир, да би се прехранили.

- То је била заблуда јер су усташе остале у нашим крајевима и чиниле стравичне злочине. Највећи покољ усташе, потпомогнуте муслиманском легијом из Братунца, учиниле су 5. јула 1944. у селу Анђићи. У кућу Томе Васића натерале су 46 жена, стараца и деце, кућу запалили и у њој су сви изгорели! Међу њима су били моја жена Цвијета, једногодишња ћерка Јефимија и сестра Милојка. Било је породица у којима су сви изгинули тога дана. Према подацима, од 1942. до 1944. године у селима око Кравице, убијено је 600 Срба - наставља исповест Светозар.

ОНО становништва што је преживело, морало је поново у збег. Они који су били способни за пушку мобилисани су у партизанске јединице и упућени на Сремски фронт.

- Октобра 1944. године били смо у селу Петковица. Једног дана, позваше нас избеглице из Босне и рекоше да смо мобилисани и да морамо ићи на фронт, да се земља ослободи од непријатеља. Прошао сам више јединица, а негде близу села Строжница сам био рањен. Послали су ме у болницу, а након што сам се мало опоравио, упућен сам кући. Питао сам се где да идем када ми је отац умро у избеглиштву у Лозници, брат Драго у партизанима, а кућа у засеоку Зоњићи запаљена - наставља казивање Светозар.

ПО завршетку рата службовао је у милицији. Било је време Информбироа, па је задатак био да се гоне они који су хвалили Русе.

- Једног дана, дође ми налог да са још једним комшијом ухапсимо Ђокана Ђукановића, предратног комунисту, сина првоборца, већника Авноја и каснијег савезног посланика Пере Ђукановића, који је, богати, тамо негде хвалио Русе. Дођосмо у село Брана Баћиће до Перине куће. И док је Ђокану мајка спремала нешто од хране да понесе, он искористи нашу непажњу и побеже у шуму. Због тог пропуста осуђен сам на "друштвено користан рад" на Голом отоку. Прошао сам све тортуре, али сам у једном моменту распоређен у радни вод, што ми је помогло да изучим зидарски занат и прођем лакше од осталих заробљеника - животна је Светозарова прича.

По повратку у село, био је под присмотром као и сви информбировци. Пратила је Удба с ким се друже, шта говоре, све до 1953. године, до смрти Стаљина и изглађивања односа са Совјетским Савезом и руским народом.

НОВА ПОРОДИЦА

ПОСЛЕ Другог светског рата, Светозар се поново оженио, са Видом, и добили су троје деце. Најстарију, Миладу, која је постала лекар, као и најмлађег Радомира, и средњег сина Милана.

Партизани на Сремском фронту

УВЕК СПАС ПРЕКО ДРИНЕ

- И ОВАЈ последњи одбрамбени рат, деведесетих, дочекао сам као и онај 1941. И опет је моје село попаљено, људи убијани и опет се морало бежати преко Дрине. Истим оним путем сам прешао Дрину и опет је мени и мојој породици спас била мајка Србија. Ко је прешао Дрину, тај се и спасао - закључио је Светозар.

Препоручујемо

Култура

0 2

МИРА ОСТАВИЛА МЕМОАРЕ: Преминула глумица завршила књигу пре смрти

26. 01. 2021. у 14:27

Познати

0 0

ЕМИНЕМ СТРАХУЈЕ ОД ОБЈАВЉИВАЊА МЕМОАРА МАРАЈЕ КЕРИ: Био лош љубавник?

24. 08. 2020. у 09:30

Друштво

7 18

ТИТОВА МАНИПУЛАЦИЈА У ИМЕ БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА: Брозов говор о Јасеновцу крије велику подвалу српском народу! (ВИДЕО)

22. 02. 2021. у 16:43

Србија

0 4

КОКАРДА МОЖЕ УЗ ПЕТОКРАКУ: У селу Субјел код Косјерића бледи ратна идеологија, један поред другог два различита спомен-обележја

25. 10. 2020. у 08:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације